Никитини су дјецу купали у снијегу, челичили на тераси, тјерали их да вјежбају и уче од рођења: А ево гдје су сада и шта раде

Никитини су сматрали да се дијете потпуно само развија и психички и физички, а да је потребно само створити им услове који их на то подстичу. 

А цијели свијет је за њих чуо због начина на који су васпитавали своје седморо дјеце.

Наиме, имали су сопствени систем раног развоја, који је људима изгледао веома чудно. Начела која су Никитини заступали били су неријетко на мети осуда. 

Са друге стане, логичке друштвене игре и мозгалице које су они измислили биле су врло тражене. О свом искуству написали су мноштво књига, а о њима су се снимали и бројни филмови.

Како су измислили нови систем васпитавања дјеце?

Инжењер ваздухопловства Борис Никитин није био сагласан с методама васпитања омладине у СССР-у. Заинтересовавши се за педагогију, педесетих година је покушао да отвори сопствену школу, али су му власти то забраниле. 

С будућом женом Леном, наставницом руског језика, упознао се на једном семинару из педагогије. Борис је био старији четрнаест година, али слични погледи на живот и заједничка интересовања – педагогија, уметност, школски систем – учинили су своје.

Испало је тако да „школу будућности“, коју им власти нису дозволиле да отворе, створе у својој породици. Син Алексеј родио се 1959, затим 1960. Антон, 1962. Олга, 1964. Ана, 1966. Јулија, 1969. Иван, и најмлађа Љуба 1971.

Како су спроводили експерименте на дјеци?

Никитини су у једно били сасвим сигурни - дијете ће се сжмо развијати физички и ментално – потребно је само створити услове који га на то подстичу. Задатак родитеља није да га тјерају него да га усмјеравају. И да се радују успјеху и да га подржавају, али исто тако да га не презаштићују да му ни у ком случају не би гушили самосталност. Подстицање способности треба започети што раније. Ако се дјетету не пружи та могућност, његови таленти ће временом ишчилети, а живот ће му бити досадан.

Следеће 4 принципа Никитини су сматрали својим проналасцима:

- Здравље и физички развој

Околина не треба да буде стерилна, челичење и гимнастика од дјетињства, лагана одјећа, једноставна исхрана без преједања, кућно вежбање. Супружници су спортску опрему учинили дијелом кућне атмосфере, па су задовољство кретања и физичке активности лако постали животне навике дјеце.

- Емоционални развој

Дојење од првих минута живота и увијек када дијете то тражи, чест тјелесни контакт с мамом и татом, заједничко спавање, могућност истраживања свијета без непотребних забрана, разне заједничке активности с родитељима, усмјереност на помагање другима.

- Интелектуални развој

Богато „развојно окружење“, бројање, слова, читање, географске карте, мозгалице, загонетке и, на крају, нарочите игре које су осмислили родитељи. Игре су имале за циљ развијање аналитичких и креативних способности спрам склоности и интересовања дјетета. Деца никада нису била приморана да се баве њима.

- Креативни развој

Породица је подржавала креативност у свим облицима, као и нестандардна рјешења и открића.

Данас се ови принципи чине природним, али у то вријеме родбина и јавност били су огорчени. Многи су сматрали да Никитини дјецу доводе у опасност, лишавају их дјетињства и иживљавају се. 

Највише отпора изазивало је челичење, рано читање и самосталност дјеце. Супружници су морали да бране своје право да одгајају своју дјецу онако како они сматрају да треба.

А све зато што нису крили да раде гимнастику са бебама, трче са дјецом по снијегу, челиче их хладном водом и дозвољавају им да помажу одраслима у свим пословима. На примјер, дјечаци су већ са три године умели да направе себи играчке помоћу чекића и тестере. И наравно, играли су се према својим методама.

Резултати њиховог приступа инспирисали су супружнике и увјеравали их да су у праву. Дјеца су се много рјеђе разбољевала од друге дјеце, одрастала су самостална и радознала, са три године знала су да читају, а са четири рјешавала једноставне једначине. 

Полазила су раније у школу, лако савлађивала градиво, прескакала разреде.

Први филм о породици Никитин „Јесмо ли у праву?“ снимљен је 1965. године и у њему су говорили о свом искуству и могућностима.

Признали су и грешке

На питање да ли настоје да направе вундеркиде од своје дјеце, Лена и Борис су увијек одговарали одрично. Говорили су да то није „рани развој“ него благовремени и да ће на тај начин свако дијете постати паметна, самостална, креативна личност која ће пронаћи себе у животу. Међутим, када су дјеца одрасла, Лена и Борис су признали да им није пошло за руком да све прође без озбиљних грешака.

Као прво, Никитини су буквално живјели као под лупом. Породица је била под сталним надзором непознатог свијета и противника. Када су постали одрасли људи, дјеца су говорила о томе да се нису осјећала заштићено од прича и сплетки. Телевизија, новинари, педагози, лекари, комшије и другови из разреда – сви су стално расправљали и осуђивали живот њихове породице.

С друге стране, живот дјеце углавном се одвијао у кући. Нису ишли у вртић, а у школи су увијек били најмлађи, па није било лако пронаћи заједнички језик са вршњацима. Уједно, врата њихове куће су стално била отворена за разне госте, пријатеље и истомишљенике.

Велико интересовање јавности за необичну породицу у неком тренутку је Бориса и Лену физички одузело од њихове дјеце. Путовали су широм земље, држали предавања, писали књиге, гостовали на ТВ. Било је тренутака када су се дјеца осјећала емотивно ускраћено. Али у породици је увек владала атмосфера љубави, родитељи су се према свим људима понашали љубазно и без предрасуда, и успјели су да превазиђу тешкоће, преносе детињарије.

То што су у дјетињству сва знања и вјештине лако усвајали, некој дјеци је створило илузију да ће и у будућности све потребно усвајати кроз игру, нису навикли на строгу дисциплину. Отуда је стицање знања која више нису могла добити у породици ишло теже. На примјер, ћерка Јулија је тек у каснијим годинама схватила да мора учити и оно што не жели.

Гдје су и шта раде данас дјеца Бориса и Лене?

Сва дјеца Никитина тврде да им је навика из дјетињства да траже нестандардна рјешења доста помогла у професионалном животу.

Свих седморо дјеце одрасло је у креативне и школоване људе који су задовољни својим животом. Међусобно су везани, често се друже и с топлином и великим поштовањем причају о родитељима. 

Дио искуства својих родитеља и сами примјењују. Њиховим залагањем поново се издају књиге и развојне игре Никитина. Приватност својих породица, међутим, штите од новинара и радозналих. Нико од унучади Никитина није пошао у школу прије времена.

Ко су данас дјеца Никитина, која су родитељима подарила 27 унука?

1. Најстарији син Алексеј

Живи у Лондону. По професији је наставник физике и ради као консултант у развоју електронике. Ожењен, има двоје дјеце.

2. Антон

Дипломирао је на хемијском одјељењу Московског државног универзитета. Био је на руководећим позицијама у производном сектору. Антон има двоје дјеце и четворо унучади.

3. Олга

Дипломирала је на Правном факултету на „Ломоносову“. Радила је на високим позицијама у великим компанијама. Одгајила две кћери. Данас се бави са троје унучади.

4. Ана

Завршила је медицинску школу. Мајка је четворо дјеце и четворо унучади.

5. Јулија

По занимању је новинарка. Дипломирала на Московском државном институту за културу. Има две ћерке.

6. Иван

Стекао је високо образовање у области радио и телевизијског емитовања. Он и његова супруга одгајили су петоро дјеце.

7. Љуба

Дипломирала је Библиотекарство. Радила је свега три године, а потом постала домаћица и мајка вриједна дивљења: Љуба има десеторо дјеце и већ двоје унучади.

Четири породице живе у Подмосковљу, у кућама недалеко од старог родитељског дома. Дјеца, унуци и праунуци се често окупљају на породичним слављима и редовно организују отворене фестивале породице Никитин. 

Систем васпитања Никитина признат је у Русији, Њемачкој, Јапану, Америци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.