Нигдје нема љепше зоре као изнад Мокре Горе

На стотине туриста, мјештана околних села и градова,искористило је прилику да на "Завичајне дане"

у Мокру  Гору дођу бар симболично, у вагону прве, друге и треће класе и то од жељезничке станице у овом мјесту до стајалишта код основне школе гдје се манифестација одржавала.

Гарави "ћира" је пиштао и хуктао грабећи пругом као у нека "срећна времена" када је овом трасом и Шарганском осмицом дневно пролазило на десетине путничких и теретних возова.

Они, који то још нису, сјели су у воз да се провозају чувеном кружном петљом у облику броја осам Шарганском осицом присјећајући се своје младости и путовања за та времена тим незамјењивим превозним средством.

Покретачка снага пројекта обнове напуштене ускотрачне пруге од Кремана до Мокре Горе, Радован Глибитећ каже, да ће се његови животни снови остварити кад "ћира" стигне и до Вишеграда, за што је потребно да се заврши  још само километар трасе.

- Овдје у току сезоне дође толико туриста да ми немамо довољно капацитета за смјештај. Вишеград има више хотелских мјеста, познат је по историјским споменицима ријекама Дрини и Рзаву и многи наши гости радо би отишли до овог града - каже Глибетић.

Према ријечима генералног директора Жељезница Србије Миланка Шаранчића, Србија је од Мокре Горе до границе са БиХ спојила свој дио пруге, Жељезнице РС су то урадиле од Вардишта па до надомак Вишеграда.

- У току су договори да се овај пројекат заврши што ће донијети добробит и Жељезницама РС и Вишеграду али и околним градовима на регији - прича  Шаранчић.

На "Завичајне дане" у Мокру Гору дошао је и митрополит дабробосански Николај који се заложио да се траса пруге што прије заврши до Вишеграда јер ће "ћира" пролазити и поред манастира Добрун који има шта да покаже туристима и вјерницима.

Након туристичког бума који је настао обновом ускотрачне пруге, Мокра Гора се претвара у мали симпатични погранични градић са свим његовим карактеристикама.

На овогодишњим "Завичајним данима", које традиционално организује Удружење Мокрогораца у Београду, откривен је и споменик  сердару Јовану Мићићу у чијој су се нахији, за вријеме владавине Милоша Обреновића, налазили и ови крајеви.

Сердар Мићић је познат по томе што је постављао границу између Србије и Босне.

Историчар Илија Мисаиловић каже да је Обреновић именовао Мићића да "заједно са једним Стамбојлијом" омеђи границу према Босни, која је била још у саставу турске империје. Пргави Мићић је успио да са Шаргана премјести границу до Варадишта а намјера му је била да то буде на Мосту Мехмед- паше Соколовића у Вишеграду, што му није успјело. Ипак, он је заслужан што је Мокра Гора припала Србији -  говори  Мисаиловић.

Сердару Мићићу, који је познат и по томе што му је у вријеме кад је био сила и неприкосновен властодржац у својој нахији, пророк Митар Тарабић прорекао да ће умријети од глади и смјеном владара на пријестолу Србије то му се и догодило.

Кроз Мокру Гору су у прошлости пролазили важни каравански путеви. И стари Римљани су знали да се у овом мјесту налазе извори љековите воде о чему свједочи и новчић са ликом императора Тиберија пронађен на изворишту Беле воде .

Организатор на Шарганској осмици Aлександра Лазаревић каже да је записано да су људи  из свих крајева долазили на три мокрогорска извора да се лијече, али су у вријеме великих епидемија овдје доносили и заразне болести.

- Тако је, према  старим записима, локални свештеник да би спасао становнике овог села од куге, затрпао изворе који су били мање познати до велике поплаве 1994. године када је лековита  вода поново избила на површину. Тиме су оживјеле приче о римском императору Тиберију, чији је новчић пронађен у извору, у римској вароши - салији, о томе како је неки Дубровчанин у знак захвалности што му се жена нероткиња излијечила на извору ту саградио цркву -  прича Лазаревићева.

Мокрогорци су изворе Беле воде претворили у прави туристички рај, уредили их, изградили од једног до другог трасу жељезничке пруге по којој туристе вози мала локомотива са вагонима, много мања од оне парњаче уског колосијека која саобраћа Шарганском осмицом. При крају су и радови на прелијепој цркви посвећеној Јовану Крститељу, заштитнику вода. Све су то могли да виде и посјетиоци "Завичајних дана".

Ово мјесто одвајкада је било познато по кириџијама, људима који су на коњима или воловским запрегама возили у унутрашњост Србије луч и продавали га сељацима или мијењали за жито и остале животне намирнице.

Зато се  на "Завичајним данима" сваке, као и ове године, организују такмичења која подсјећају на боровину, луч, кириџилук и ракију.

Дрвосјече су се такмичиле у резању борових трупаца тестером кладаром, затим дубећом тестером, а кршне рабације су се надметале у натезању конопца.

Богдан Чанчаревић  из села Кршања је у малој катрани, у дворишту основне школе, демонстрирао како се некад правио катран који је кориштен у гумарској индустрији али и народној медицини.

- У простор од борових облица у облику обрнуте пирамиде се натрпа велика количина луча, затвори се пиљевином и одоздо потпали. Процес сагоријевања лучевине без присуства ваздуха траје најмање један дан и ноћ кад се полако на дну катране отвори чеп и процури катран -  објашњава Чанчаревић.

Заштитни знак Мокре Горе био је боем, добричина и дјечији пјесник Михајло Ћуповић. Он је био и један од оснивача манифестације "Завичајни дани". У својим пјесмама опјевао је овај крај,  људе у њему, а посебно сељаке, њихову муку и рад.

Мото под којим су се окупили Мокрогорци и љубитељи Мокре Горе су Ћуповићеви стихови "Нигдје нема лепше зоре, као изнад Мокре Горе".

И док гарави "ћира" пукће савлађујући серпентине кроз планину Шарган, изнад насеља Мокра Гора бљешти у неону и топлотом старих кућа брвнара зрачи Дрвенград режисера Емира Кустурице на Мећавнику. Још једно мокрогорско чудо.

Окупљање око казана

Бекрије и љубитељи ракије од шљиве "маџарке" окупљали су се око казана из чије је луле текла ватрена вода. Да се ракија од шљиве "маџарке" може пећи и крајем јуна показивао је посјетиоцима Миленко Глибетић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.