Неопходна помоћ за функционалнију инклузију у школама

Дјеца имају право да похађају редовну школу и да им се омогући боравак у подстицајној средини са њиховим вршњацима. Томе доприноси процес инклузије који се протеклих година спроводи у школама у Републици Српској, али стручњаци из ове области сматрају да треба урадити још много тога да би овај процес био још функционалнији и да би се одвијао на адекватан начин.

Оно у чему су сагласни и родитељи и наставници и стручњаци је да са дјецом треба да ради цијели тим стручњака, као што су педијатри, психолози, логопеди, дефектолози.

Први корак, када је породица у питању, јесте препознавање и признавање проблема и ослобађање осјећаја стида, а на друштву је да се ослободи предрасуда и прихвати ову дјецу као и све остале чланове заједнице.

Недостатак стручњака

Због недостатка дефектолога на тржишту рада, наставни кадар у школама у Српској једину врсту помоћи у инклузивном наставном процесу добија од једног мобилног тима дефектолога који је задужен за пружање подршке свим школама, што није ни близу довољно.

Проблем је и школовање овог кадра, који потребно знање може да добије само на факултетима у Фочи и Тузли.

Према ријечима психолога у Основној школи "Петар Кочић" из Приједора Николине Милутиновић, дјеца у РС могу да се школују у три категорије и то специјалним установама, специјалним одјељењима у оквиру редовних школа, те у процесу инклузивне наставе у основним школама. 

- Процесу инклузије у Српској и БиХ мора се приступити много систематичније, јер сви учесници процеса инклузије морају да преузму одговорност. Велику улогу у прихватању дјеце са инвалидитетом у школама имају родитељи - истакла је Милутиновићева.

Ово потврђују и поражавајући резултати истраживања које су у нашој земљи спровели USAID, Делегација Европске уније у БиХ и UNICEF, а према којима једна трећина родитеља у БиХ сматра неприхватљивим да дијете са интелектуалним сметњама похађа исти разред са здравом дјецом.

- Када сам радила као асистент у настави, поред неколико успјешних примјера инклузије, имала сам и доста негативних. Покушала сам да радим по посебном наставном плану и програму за дјецу са потешкоћама у развоју, који је, између осталог, предвиђао да дјеца са сметњама треба стално да мијењају учионицу како би слушала за њих прилагођено градиво. То се показало као катастрофално, јер дјеца нису могла да се привикну на стално мијењање наставника, ђака, учионица. Тако да смо на крају одустали од спровођења тог програма, јер је то било погубно за здравље дјеце, која су махом одустајала од школовања - испричала је Милутиновићева.

Проблем инклузије треба посматрати и из угла наставног кадра у Српској, који најчешће није адекватно обучен и оспособљен за рад са дјецом са инвалидитетом, али ни плаћен као високообразовани кадар. Треба напоменути да се због недостатка стручног кадра за персоналног асистента обучавају дипломирани психолог, педагог и професор разредне наставе. А и они недовољно стручно.

- Као асистенту у настави није ми била пружена никаква обука, нити сам имала било какве смјернице за рад од стране ресорног министарства или особља школе. Моје колеге и ја се морамо сналазити и донекле импровизовати у раду са дјецом са инвалидитетом - рекла је Милутиновићева.

Као посебан проблем идентификована је и категоризација дјеце са инвалидитетом, коју у највећем броју случајева не врши комплетан тим стручњака, те недовољно заступљена потреба евентуалне рекатегоризације дјеце при упису у средње школе.

Ту су и архитектонске баријере које ограничавају дјецу са потешкоћама у развоју када је ријеч о праву на избор школе и занимања.

Одрицање, труд и залагање

С друге стране, један од свјетлијих примјера успјешног школовања дјеце са потешкоћама у развоју је Основна школа "Војислав Илић" у Крупи на Врбасу, гдје је запослена учитељица Сања Бајић.

- Наша школа је мала, са не баш тако великим бројем ученика као школа у Приједору. Иако је мањи број ученика предност, јер могу да се максимално посветим свој дјеци која похађају наставу, ипак мислим да су потребни велики труд, залагање и љубав како би се успјешно радило у комбинованим одјељењима, какво је у мојој школи - истакла је Бајићева.

Она је нагласила да се стриктно не придржава посебно прилагођеног наставног плана и програма, већ да доста импровизује како би имала успјеха у подучавању дјеце са потешкоћама у развоју.

- Иако је највећи проблем дидактички материјал, као и стручњаци који би нас упутили за правилан рад са дјецом са посебним потребама, ми се на све начине довијамо како бисмо тој дивној дјечици пружили образовање које заслужују. А радимо свашта. Ослушкујем дјецу шта им највише одговара, шта их весели и мотивише за рад, па тако и радим с њима - прича учитељица Сања Бајић.

Неопходна нова законска регулатива

Систем треба да омогући производњу што квалитетнијег стручног кадра, те да законски регулише ову област како би се свој дјеци са потешкоћама у развоју омогућила једнака права на напредак и образовање, без обзира на њихове појединачне дијагнозе.

Према ријечима Злате Хаџић-Бајрић из канцеларије Омбудсмана за дјецу Републике Српске, постоји законска одлука према којој Министарство просвјете и културе РС плаћа асистента у настави дјеци са дијагнозом аутизма.

- Овдје се намеће питање како одредити којој дјеци је асистент потребан, а којој не, односно, шта је са осталом дјецом која имају неке потешкоће у образовању које не спадају у аутистични спектар. Пресудно је значајно и ко је особа која може бити асистент и адекватно одговорити на све потребе овакве дјеце, а све су то питања на која закон не даје одговоре - казала је Хаџић-Бајрић.

Она је додала да је њихов тим стручњака у протеклом периоду помно испитао које су све мањкавости у образовном систему када је у питању образовање дјеце са потешкоћама у развоју, те на основу чињеничног стања сачинио приједлоге измјена Закона о основном образовању РС.

- Измјене смо упутили пред посланике Народне скупштине Републике Српске који треба да донесу коначну одлуку о новом закону - истакла је Хаџић-Бајрић.

Аутизам

Аутизам се не може открити у трудноћи. Постојала су разна истраживања, али се још увијек не зна тачан узрок. Иако многи љекари поричу да га, између осталог, изазива ММР вакцина (мјешавина три вакцине: против малих богиња, заушака и рубеоле), у Италији је суд доказао супротно. У процесу су учествовала три свједока-стручњака који су се сложили да "не узимајући у обзир пређашње услове, постоји разумна научно основана вјероватноћа да је ММР вакцина изазвала дјечаково стање", те је донесена пресуда у корист дјетета чији родитељи тврде да је аутизам изазвала ова вакцина. Постоје и тврдње о генетским узроцима, али такви случајеви су ријетки.

- Ми родитеље усмјеравамо да се више баве дјецом и тиме како им помоћи, него узроцима настанка. Шта је, ту је, они то сада не могу да промијене, могу само што више да раде са дјететом и труде се да направе што већи помак - истиче психолог Оливера Давидовић из Удружења за помоћ лицима с аутизмом "Дјеца свјетлости".

Сарадња са родитељима

- Потешкоћа имамо на свим пољима. Имате и родитеље који не желе да категоришу своје дијете, иако оно није у стању да редовно прати наставни план и програм. Отвореним разговорима и рјешавањем законске регулативе настојимо да дођемо до неког помака. На путу рјешавања проблема ове дјеце потребно је прећи миље, али морамо ићи корак по корак. Важна је рана детекција и сарадња родитеља са стручњацима. Категорисана дјеца уче уз редуковани програм, али су у систему и заједно са осталом дјецом, што је много важно за њихову социјализацију, развој говора, за њихову емоционалну зрелост. У том процесу важна је додатна едукација школског особља, али и њихова спремност за рад са таквом дјецом - каже психолог Ђурђица Јеличић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.