Необична животна прича Исе Орловића, штимера клавира од Париза до Њујорка: Дрхтао од треме пред Оскаром Питерсоном

Овим ријечима за “Глас Српске” започиње своју животну и крајње необичну причу Иса Орловић, који је радни вијек провео штимајући клавире у Паризу и Њујорку. За тај посао никада се није школовао, а кренуо је случајно да га ради, захваљујући слуху који је наслиједио од оца, али који је “пробуђен” тек када је његов најстарији син почео да свира клавир.

- Уз синовљевог професора клавира и неколико штимера брзо сам савладао основе посла који сам временом усавршавао - истиче Орловић, који је дуго штимовао клавире у Француској, а када се са супругом Луци и дјецом одселио у Америку, наставио је са тим послом и тамо.

- По десетак клавира дневно сам радио, а један донесе 100-150 долара за сат. На мени је било колико ћу дневно урадити. Док сам штимовао клавире за краљицу Елизабету, једном сам капетана брода питао зашто су од толиких финих штимера из Њујорка изабрали мене. Он се насмијао и рекао “Господине Орловићу, кад тражимо информацију о некоме, питамо Скотланд јард” - прича Иса и објашњава да на краљичином броду има седам клавира, који се налазе у седам различитих соба и једна концертна сала.

Када је радио за америчке предизборне скупове, било је много посла, јер су ангажоване стотине људи, и сваки инструмент морао је да буде одсвиран као један. Но, највећа трема била му је радити за чувеног Оскара Питерсона.

-  Бити штимер Питерсону је велика част. Такав таленат, такав слух. Ух! Његов клавир је морао да буде перфектан. То је било више од треме, то се леди крв, прсти дрхте - истиче узбуђено Орловић.

Он се присјетио и како је Питерсон једном наручио да му испоруче клавир за концерт у Њујорку који је требало да одржи за радио станицу.

- Такав посао значио је за моју фирму неколико десетина хиљада долара. Испоручујемо му најбољи клавир, од 60.000 долара. Он сједа за њега и каже, није добар. Неће да свира, хоће други. Јурим тамо, гдје имам само сат времена да га наштимам. Клавир од 240 жица, гдје све и једна морају бити у хармонији. То је било узбудљиво и стресно - признаје Иса.

Државни непријатељ

Иса се није само “борио” са клавирима. Живот његове породице и њега, увијек је био буран.

- Мој отац Илија рођен је крајем 19. вијека у селу Брлог, у Лици, која је тада била дио Аустроугарске монархије - започиње сагу о породици овај врсни клавирштимер, који је недавно боравио у Бањалуци и Новом Саду, у који долази посљедњих неколико година како би повратио неправедно одузету имовину и испунио очев завјет. Пред крај живота отац му је рекао да ако успије добити породично насљеђе у Жеднику, тамо направи болницу.

- Била је то његова жеља коју бих хтио испунити. Поступак није окончан, рекли су ми да није могућ повраћај земље у Новом Жеднику, већ у Малом Београду, што мијења смисао очеве жеље, јер је хтио житељима у Новом Жеднику, где се и он скућио да остави болницу -  казује Иса.

Покретању поступка за поврат имовине претходио је други - процес очеве рехабилитације пошто су га комунисти прогласили народним непријатељем и осудили на смрт на бази чега им је све одузето. Поступак је окончан 2015. године у Вишем суду у Суботици, а неправда која је Исином оцу Илији Орловићу и породици нанијета, постхумно је исправљена.

За животни пут Исиног оца Илије Орловића, а самим тим и његово 15 дјеце, у најмању руку може рећи да подсјећа на прави филмски сценарио. Он се као и многи Личани трбухом за крухом уочи Првог свјетског рата, млад запутио преко океана у Америку. Задојен родољубљем, вратио се у отаџбину и као добровољац учествовао у Великом рату и пробоју Солунског фронта, за шта је награђен од краља имањем у Новом Жеднику. Голгота Орловића у којој су по оцјени Исе, комунисти водили главну ријеч, почела је на почетку Другог свјетског рата, а настављена и послије њега. 

- Домаћи комунисти у Новом Жеднику су нас оптужили мађарској војсци да припремамо побуну против њих и имамо оружје, које су нам подметнули, па је пријеки суд осудио цијелу фамилију на стријељање. Од сигурне погибије спасила нас је комшиница Мађарица која се заузела за нас. Спасило нас је то што је моја мајка на својим грудима отхранила неколико дјеце те Мађарице. Ипак, морали смо напустити Бачку. У том тренутку било нас је деветоро дјеце и десето на путу, од 15, колико је мајка родила. Добили смо рок од 48 сати да напустимо Жедник и немајући куд, кренули смо ка Брлогу. Пропусница коју смо од Мађара добили на њемачком језику, што је мајка издејствовала, спасла нас је и од судбине коју су други из тог конвоја у Загребу доживјели, али нам је и навукла невољу на врат, јер су нас због ње сумњичили за сарадњу са Нијемцима - прича Иса.

Четири године рата проводе у Брлогу, гдје је његов најстарији брат, како каже, страдао од партизанске руке, па цијела породица покушава отићи за Америку. Љута зима их спречава у томе, мада двојица најстаријих Илијиних синова, Момчило и Војин успијевају да се тад домогну Америке. Остатак фамилије упутио се у Нови Жедник, одакле су неколико година раније протјерани не слутећи да их поново исто чека.

- Живјели смо како смо могли. Отац је, скривајући се избјегао смртну казну, мада да су они хтјели то да спроведу, не бисмо их ми који смо га скривали, спријечили у томе - прича Иса о послијератном животу на огњишту.

Године 1952. одлучили смо да се вратимо у Брлог, али не са намјером да тамо живимо него да се приближимо могућности да одемо из Југославије.

- Успјели смо да се пребацимо у Ријеку, где смо дочекали 1962. годину, која је за нас била прекретница. На основу чланка у новинама гдје Александар Ранковић каже “да сваки грађанин Југославије који жели пасош има право да га затражи и добије одговор за неколико дана”, отишли смо до тадашњег предсједника општине Ријека Еда Јардаса и затражили их. Био је преседан у то вријеме да се 13 -14 пасоша изда једној породици у дану. Тако се наша породица, на челу са шездесетшестогодишњим Илијом те иселила у Париз - закључује он.

Љубав и књиге

Иса је са сестром Радмилом у Ријеци студирао медицину, али се по доласку у Париз одрекао школовања у њену корист. Тада је радио шта је стигао, а на пословима техничара у болници, упознао је и инстументарку Луси Маравал са којом се оженио. Њихова љубав и разумијевање надјачали су све препреке, а они су данас примјер тога да су године и километри само број.

Заједно пишу, путују и желе народу у Србији у Републици Српској да оставе нешто што ће заувијек трајати - њихове књиге. Иса Орловић је написао “Прасвемир” и “Моћ воље” која је посвећена управо његовом оцу, док је Луци аутор “Будилника вечности”.

- Ми наше књиге не продајемо. Намјеравамо све поклонити нашем народу на овим просторима - поручили су за крај.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.