Необична судбина воденица и поточара у Семберији и у Подрињу

Раније је у Семберији и у Подрињу било на десетине воденица - великих на водама Саве и Дрине, а мањих, поточара, на осталим водотоцима и јазовима. Оне велике биле су на обали повезане за дрвеће или шипове дебелим челичним ужадима и до њих је водила платица, мали дрвени мост са рукохватом, који се, зависно од водостаја, могао подизати и спуштати.

У највећем броју воденице сељаци су заједнички градили и, зависно од удјела у томе, добијали су и број дана у мјесецу у којима су узимали ушур за себе. На потоцима и јазовима дио у воденици и ред да је користе имали су и они кроз чија је имања ишао канал (јаз) са водом до воденичног кола.

Воденице на Дрини и Сави грађене су од масивног храстовог дрвета, које може дуго бити у води и плутале су на ријеци. Оне на потоцима, у доњем дијелу, на који су се ослањале, укопаване су у обалу. Прављене су од камена, а горњи дио, гдје је било воденичко камење и соба за воденичара, грађен им је од храстовине или је зидан циглом.

Равничари су воденично камење правили од најбољег камена, најчешће од гранита ископаног у Радаљу, подно Шарене букве у малозворничкој општини, затим од оног из Aранђеловца или из неког већег каменолома на Мајевици. Данима су их обрађивали најбољи мајстори клесари и дуго их испробавали све док испод њих не пође најситније пројино брашно.

Вријеме је учинило своје. Најприје парни, а потом и модерни електрични млинови, који дневно самељу десетине тона пшенице и других житарица, потиснули су воденице.

Остало је сада само да се приповиједа о воденицама, животу у њима, помељарима и воденичарима, вилама и вилењацима, поводњима, сушама и гладним годинама, исто као и о гумнима, гдје је вршена пшеница, јечам и зоб, о локомобилама, дрешовима, кућним огњиштима, веригама, пекарама пољакама и другим, некада незаобилазним и неопходним објектима и алатима у домаћинствима, који су једино остали у сјећању најстаријих људи овог краја.

Једна од посљедњих дринки која је мљела брашно за људе са обје обале Дрине била је у Доњем Шепку, стотину метара узводно од грациозног моста између Лознице и Шепка. Дуго је одолијевала бујицама, леду, вјетровима и сунцу, али ју је дотукла људска небрига - једне зиме напросто је нестала. Временом су зарасли и прилази мјесту гдје је некада она била, а онда су јој проширивањем и асфалтирањем пута поред ријеке збрисани сви трагови.

Воденице на Сави и Дрини, а нарочито ове друге, имале су значајно мјесто и улогу у животу и опстанку наших предака. Биле су хранитељке и скровишта, зборишта и војишта, скупштине и болнице, јавке и путокази, учионице и мегданишта. Воденичари су увијек били највиспренији и најтајанственији људи, поуздани, издржљиви и прибрани у свакој прилици. Од свих који су мљели и били на води ипак је остао најпознатији Дева, воденичар из Мачванских лугова, негдје око Црне Баре и Црнобарског Салаша, кога помиње и Јанко Веселиновић у својим дјелима.

Знаним и тајним стазама и богазама воденицама су долазили хајдуци и бећари са лађа и дереглија, осветници и они што праштају, дужници и повјериоци, јуноше и дјевојке, пандури и жандарми, финанси и граничари, бјегунци и гониоци, гатаре и чаробњаци - чудан свијет скупљен с коца и конопца, безимен и тајновит. Долазили су и честити домаћини, вјерне али и успаљене снаше, узаврели момци и сиједе мудре главе, кметови и кнезови - свако кога је пут водио овим мјестима.

Због свега тога временом су и испредене чудесне приче и легенде о воденицама и њиховим посјетиоцима. Причало се и о нечастивим - о вампирима, караконyулама, вилама, вилинским колима, несталим сватовима, ишчезлим свјетовима, поводњима и погибанијама...

Приче и легенде преношене су с кољена на кољено. Временом су им приповједачи увијек додавали нешто ново, неко им је опет одузимао, али и ово што је о њима упамћено доста свједочи о једном времену, не тако давном, о људима и збивањима у равници, на побрђу Мајевице и Гучева и на ријекама.

Само су у то вријеме мјесец, звијезде и облаци, вода и воденичар, чамац и весло знали све тајне: љубавне, политичке, војне - никада нису одаване, чак ни под најтежим мукама. На ријекама и у воденицама могли су опстајати само најтврђи.

Воденице су биле једина мјеста гдје се, због буке чекетала и воде, морало гласно говорити. Зато је и већина воденичара била глува или се правила да не чује, јер им је то у опасним ситуацијама била особина која им спасавала главу.

Воденичари углавном нису били власници нити поредовници воденица. Мљели су као најамници. Кажу да су то најчешће били људи без рода и порода, самотњаци, којима је воденичарска собица, њен тврди лежај (јер млинар не смије удобно спавати због изненадних вода и ноћне мељаве), огњиште и мало преобуке окачене о клиновима на зиду - било све што су имали. Већину су и сахрањивали код воденица, јер им је мало ко знао ко су и одакле су. Знали су ови необични људи све газове на ријеци, све стазе и путељке, све пречице и путоказе, пландишта и молитвишта. Воденичари - повјерљиви, тајновити, глуви и нијеми када је опасно, а весели и причљиви када опасност мине.

У причама о натприродним силама: вампирима, вјештицама, вилама, вилењацима и другим нечастивим предњаче оне о вампирима, јер се и при самом њиховом помену људима ледила крв у жилама, а они су и најчешће колали око воденица.

Сваки дио у воденици има свој назив. Вук Караyић, радећи на свом Рјечнику, међу првим појмовима уносио је у њега оне о воденици, јер је у њима и прва слова научио на Жеравији у Тршићу. Тако се сандук у које се скупља брашно које испада при мељави зове мучњак, коло које окреће вода зове се, напросто, коло или вретено, а оно се ослања на кобилу, помоћу које се подешава ситнија или крупнија мељава. Жито се сипа у кош, а дрвена дашчица која помаже да оно равномјерно иде међу камење зове се чекетало. Оно ствара, заједно са пљускањем воде на колу, највећу буку у воденици. Најбоље брашно, које се зауставља око горњег камена, зове се паспаљ. Ту су још појмови тумбас, дрот, брод, варићак, поредовник, ушур и други.

На воденичним огњиштима увијек је било жара, па ко кувао, ко пекао, ко се гријао - ватре је увијек било. A тек што се добро јело у воденицама! Погача и проја из воденица биле су гласовите, нарочито испод пеке, када су вруће. Готовили су се уштипци, кајгане, цицваре, чорбе, качамак, пасуљ пребранац, пите и гибанице, па риба (сува и свјежа). Било је сира, кајмака, пршута, лубеница, диња, крушака, сувих шљива...

Било је и невоља око воденица. Највеће су оне када неко упадне у воду, па га ухвати воденично коло и повуче са собом у круг. У народу је остала због тога и узречица: "Ко прође кроз воденично коло и преживи, савладао је све невоље овога свијета". Сматрало се, наиме, да - ко преживи пролазак кроз воденично коло, више до краја живота неће имати тешкоћа. Није упамћено да је неко преживио тако нешто.

Упамћено је још да, осим у злим временима, када су наилазили зулумћари, код воденица, као и на гумнима (мјестима гдје се вршено жито), није било кавге, срyе нити великих замјерања. То су била мјеста гдје се мљело брашно за хљеб насушни, а он је за људе из равнице између двије ријеке увијек био светиња. Без обзира на то како су и ради чега долазили воденицама, сви су од њих одлазили посве чиста срца.

Млинар

Најглувљи воденичар који се икада могао срести поред ријека Саве и Дрине био је један чича у малој поточари на рјечици Тавни, педесетак метара узводно од пута Зворник - Бијељина, између Пилице и Батра. Воденица је имала деветнаест поредовника, а чича је скоро сав живот провео у млину и оглувио. Ни мимика ни пребрајање прстима, нити слова на папиру нису му помагали да се споразумије са помељарима. Чича је ипак био најспособнији млинар уз дринске стране и низ њих.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.