Необичан и риједак обичај сељака у Вуковом завичају
Јадар је заталасан као широко море. Шпартају га путеви, стазе и богазе. Поред њих нижу се куће, повијају гране воћа од богата плода, звече меденице - питомина.
Људи ће овдје намјернику приповиједати да су Троношу изградили Југовићи, али званична историографија тврди да је градњу манастира почео краљ Драгутин, а да га је 1317. године завршила његова жена Кателина.
Опет преплет историје и маште. Да није "Троношког родослова", који служи као помоћ учењу српске историје, могло би се повјеровати Јадранима да су манастир градили баш Југовићи. Приповиједа се да је, наводно, ову Југовића задужбину из 1388. године први обновио 1721. године архимандрит Методије.
Цио Јадар је и сада за причу и историју, а једна од њих могла би да почне прикупљањем воска за троношке свијеће, а наставити њиховим ливењем и ношењем - то је јединствен и необичан обичај у православном свијету и има дугу традицију.
Не зна се тачно када су ратари Тршића и Корените, у Јадру, те Зајаче и Пасковца, у Рађевини, почели правити ове велике свијеће од чистог воска и као светиње их доносити манастиру. Претпоставља се да је то било давно, када је њихове претке на то натјерала нека велика невоља - рат, град, суша, глад или нешто слично. Стари су започели овај обичај, а млађи га настављају.
На Велики четвртак крећу двије поворке ка Троноши. У њима и старо и младо, све што може ходати. Тачно у шеснаест часова, након што ратари обнесу своје свијеће око црквице, посвећене светом Пантелејмону, недалеко од Троноше, обје истовремено стижу пред манастирске двери.
- Чин обношења свијећа око ове капеле прати велика маса људи, која се већ од јутра почиње окупљати. Највише је ратара, честитих домаћина, али има и знатижељника и побожна свијета са других страна. Када се огласе манастирска звона, поворка са свијећама улази у манастирско двориште, а носе их најбољи ратари, млади и дрчни људи, који, као по команди, свечано и побожно, корак по корак, иду ка својој светињи. За њима вјерници и гости. У манастиру Троноши прво се врши освештавање свијећа, а предвече, када почиње велико бденије, највреднији домаћини пале свијеће, које горе све вријеме богослужења, казује отац Николај.
Ратари их пале током године недјељом и о великим православним празницима, о свецима заштиницима ових села и у другим свечаним пригодама. И у самом манастиру, под његовим сводовима и пред иконостасом, ратарске свијеће су импозантне - око себе шире миомирис воска.
Пламен обје свијеће, када год да се оне пале, увијек је уједначен, миран и златне је боје, јер се и фитиљи за њих посебно припремају и испредају. Чист восак никада не сузи, јер је благословен је.
Ратари, вјерници и људи добре воље из свих крајева долазе троношким свијећама на ходочашће, па пале поред њих своје мале воштанице.
Восак
Свијеће су тешке тачно по педесет килограма и од чистог су воска. Једну праве домаћини Тршића и Корените и она се поставља са десне стране манастирског олтара, а друга из Зајаче и Пасковца стоји са лијеве стране. Восак сељаци почињу прикупљати одмах иза Божића како би га било довољно до Велике сриједе, до дана када их праве, а носе их сутрадан на Велики четвртак до манастира, каже о овом обичају старјешина манастира Троноше архимандрит Николај.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
