Нема Тита до Тита
"Тито је умро, али његов мит живи и данас", основна је порука филма финске редитељке Мире Ердевицки, у ком она покушава да разјасни и расвијетли феномен култа бившег југословенског предсједника. Доказати ову тврдњу ауторка се труди од првог до посљедњег тренутка филма, иако је крајњи резултат, мора се рећи - тек осредњи.
За разлику од многих других редитеља документарних филмова који су обрађивали сличне теме, Ердевицки своју причу не започиње тамо гдје би то можда било логично или гдје она у правилу има своје коријене - у дјетињству, у породици, у разним догађајима из младости који обично на овај или онај начин утичу на стварање личности и каснијих поступака и ставова дотичне особе - већ много касније.
Финска редитељка почетак стварања мита о Титу датира у дане битке за Дрвар током Другог свјетског рата, тачније, 25. маја 1944. када је ондашњем партизанском вођи успио бијег из пећине изнад овог градића и то упркос њемачкој офанзиви.
Да је овај догађај био од велике важности, није спорно; Тито је касније и сам о овом дану говорио као о "дану када се поново родио" те га је и прогласио својим рођенданом.
Кроз догађаје од Другог свјетског рата све до данас, Мира Ердевицки нас води углавном хронолошки, снимкама сусрета Тита с другим државницима, сликама тадашњег телевизијског програма и разговорима са свједоцима времена. Између осталих, саговорници су Иван Супек, Митја Рибичич, Иван Звонимир Чичак, Aлфред Пал и - Вук Драшковић.
У нешто мање од сат времена, гледалац тако може дјелимично сазнати причу о стварању СФРЈ, стријељанима на Блајбургу, масовним гробницама у словеначким шумама, прекиду са Стаљином и с тим повезаним масовним чисткама које су у око 100.000 случајева завршиле "службеним путовањима" неподобних, а у стварности - на Голом отоку.
Овај период документује разговор с покајничким исповијестима Митје Рибичича (један од тадашњих челника словеначке ОЗНA-е), с бившим заробљеницима споменутог острва, испреплетен са снимкама у којима се Тито сусреће са државницима Запада који о стварној ситуацији у пријатељској и стратешки важној СФРЈ не знају и не желе знати ништа.
Напротив, према наводима Мире Ердевицки, Сједињене Aмеричке Државе су од почетка такозваног Хладног рата па све до краја Титове владавине, Југославију помогле са укупно 30 милијарди долара, што је наводно више него што је у истом периоду од СAД-а добио цијели афрички континент.
Захваљујући овом новцу, како се наводи у документарцу, у СФРЈ је владало благостање о каквом су остале социјалистичке земље могле само сањати. Aли, с друге стране, посљедица је била и све веће богаћење појединих партијских другова што је 1968. године и довело до првих послијератних масовних протеста. Београдски студенти наиме нису демонстрирали против уређења које је владало, за демократију или нека слична начела људских слобода, већ, напротив - за увођење строжег социјализма.
Послије догађаја из 1968. године, у којима се Тито као једини државник поставио на страну демонстраната и заправо увео неке реформе попут заустављања одређених слобода тржишта, документарац нас води у 1971. годину, у Хрватско прољеће. Снимци из Лепоглаве измјењују се с разговором с Иваном Звонимиром Чичком који наводи да су у оном времену "већ постојале одређене слободе али само до одређене границе". Истовремено, београдска историчарка Латинка Перовић прича како је у то вријеме Титов ауторитет почео слабити.
Како би га барем споља поново ојачао, Тито, односно, КПЈ 1974. године доносе нови Устав према ком су додуше загарантоване неке нове аутономије али који је исто тако Јосипа Броза прогласио доживотним предсједником.
На овом мјесту се филм први пут мало храбрије у приказ Титове личности. Снимцима његовог говора у којима покушава народ Југославије увјерити у своју несмањену популарност, гледалац коначно добија бар мали увид у његово емоционално стање. Ту се види старији човјек који очигледно више ни сам не вјерује у оно што говори али, како каже Латинка Перовић, "не може из своје коже".
Након Титове смрти, каже документарац, дошло је до ратова који су довели до пропасти СФРЈ. Да би Југославија ионако вјероватно пропала, из економских разлога, ова важна чињеница се у филму нажалост не спомиње. Редитељка свој филм завршава онако како га је и почела - снимцима јубилеја и прослава Титовог рођендана, на којима се негдје у Србији, БиХ, Црној Гори и Македонији и дан-данас скупљају ветерани Другог свјетског рата, комунисти и њихова млада покољења.
Неки од ових снимака дјелују више него невјероватно. На примјер, у Македонији, у фискултурној сали једне школе одржава се прослава Дана младости на којој уз унука Јосипа Броза, наступа и Титов двојник који сасвим озбиљно држи говор на начин како је то чинио стварни предсједник док му одушевљена публика исто тако најозбиљније пљешће.
Кроз Црну Гору, како сазнајемо из филма, и дан-данас млади (у филму, њих петорица) трче и носе штафету, док у Србији комунистички носталгичари преминулом маршалу и данас рецитирају пјесмице и са обожавањем посматрају његову бисту.
Већини ће се снимци слетова за Дан младости и дочекивања Тита на улицама, учинити више него надреалним, или чак апсурдним - једнако онако како се нама данас чине апсурдни снимци прослава рођендана неких других "драгих, вољених вођа", који живе негдје на Корејском полуострву.
Мноштво информација
Онима који нису толико упућени у историју СФРЈ као ни у лик Јосипа Броза, овај филм нуди мноштво информација, поткријепљених доиста добрим архивским материјалима. Онима који су живјели у његово вријеме на овим просторима филм пружа прилику да се или присјете или из данашње перспективе изнова сагледају детаље живота у ондашњој земљи.
приредио: Миленко Киндл
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
