Нек вам је књига у узглављу

Друштво љубитеља писане ријечи "Мост" у спомен-библиотеци, која носи име славног писца, одржало је књижевно вече, а ученици Средње школе "Иво Aндрић" су мисли из Aндрићевих дјела говорили поред споменика књижевнику свјетског гласа, поред ћуприје на Дрини.

На спомен-обиљежје од бијелог мермера ученици су положили букете свјежих црвених ружа.

Тако је то у Вишеграду од 1975. године, 13. марта, дана када је у Београду престало да куца срце српског писца и суграђанина Вишеграђана.

Професор у пензији Божидар Полић се присјећа да је делегација вишеградске општине састављена од радника из области културе посљедња држала почасну стражу Иви Aндрићу у сали за кремацију.

- Сјећам се да је на полагању урне са пепелом мајстора писане ријечи на Новом гробљу у Београду у име Вишеграда присуствовала и директорка Народне библиотеке из града на Дрини Милојка Микавица. Aндрић је приликом својих посјета граду свог дјетињства обавезно свраћао у библиотеку, даривао је новцем за набавку нових књига.

Ни данас нећу заборавити ријечи овог скромног, смјерног и тихог човјека, који је мало говорио, али му је свака изговорена ријеч била злата вриједна. "У свом стану, кући изнад кревета поставите малу полицу и на њу бар неколико књига. Нек вам је књига у узглављу", поручио је Aндрић, а присјећа се професор Полић.

Вјечита дилема у граду у којем је Aндрић завршио основну школу је колико су се Вишеграђани одужили човјеку који је у својим дјелима прославио њихов град.

Многи сматрају да је то веома скромно, мислећи и на Мехмед-пашу Соколовића, задужбинара ћуприје на Дрини и писца који га је хроником романом, чија се радња протеже у четири вијека, овјенчао непролазном књижевном славом. Мехмед-паша Соколовић је Вишеграду, тада малој турској касаби, подарио величанствену грађевину са 11 витких лукова.

Иво Aндрић је у својим литерарним и филозофско-симболичким размишљањима о мосту истакао снагу његове трајности и неуништивости, али и љепоту грађевине, "којој на свету равне нема" и на коју су Вишеграђани с генерације на генерацију изнад свега поносни.

За Aндрића је "његов век, иако смртан по себи личио на вечност, јер му је крај недогледан". Очаран љепотом ћуприје, чији се сводови огледају у покаткад мирној површини воде, она је за њега "необичан ђердан у две боје које трепере на сунцу".

Мост је за радозналог дјечачића, који свијет види кроз оквир прозора своје собе, чија је половина покривена силуетом ћуприје на Дрини, "савршен и чудан у својој лепоти" или је "чудна арабеска на зеленој води, међу тамним брдима".

Aндрић , на крају романа "кад је мост грозно и душмански пресечен по половини" види његову побједу над безданом и злом, јер "изломљене стране прекинутих лукова болно теже једна ка другој".

И на крају велики писац и мислилац закључује да у Вишеграђанима увијек преовладава несвјесна филозофија овог града "да је живот несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја".

Филозофским и универзалним порукама у роману Aндрић је упутио бројне поруке о животу и својим Вишеграђанима и људима на свим свјетским меридијанима.

Наука о животу, односу добра и зла, вези између страха и неизвјесности, понављању догађаја и судбина, неминовности историјских промјена, али и снази и немоћи човјека или о његовом хуманизму, као из светих писма, чита се из Aндрићевог романа и бројих приповједака, чија је радња у вези са Вишеградом и његовом околином.

Ти топоними, села и насеља, брда и брегови, планине и клисуре, захваљујући романсијеру, урезани су у мисли читалаца овог штива из цијелог свијета. И то је Aндрићев дуг према завичају.     

Вишеграђани су се трудили да се бар на скроман начин одуже "својој" и свјетској књижевној величини.

Годину послије његове смрти, група културних ентузијаста оснива културну манифестацију њему посвећену под поетичним називом "Вишеградска стаза".

Професор књижевности и велики познавалац Aндрићевог дјела Драгиша Станојчић се сјећа да се дуго расправљало како да се да име манифестацији која ће имати, тада, југословенски карактер.

- Сјетили смо се Aндрићевог есеја "Стазе", у којем се каже: "На почетку свих стаза и путева у основи саме мисли о њима стоји оштро и неизбрисиво урезана стаза којом сам први пут у животу проходао. Било је то у Вишеграду..." . Овај културни догађај преживио је све недаће, па и оне ратне и сваке године се одржава у Вишеграду - каже Станојчић.

На Aндрића, његово дјело и дане гдје је провео дјетињство и одакле је ишао у основну школу подсјећа и омања кућа на лијевој обали Дрине. Када је постао већ познато књижевно име Иво је 1953. године кућу поклонио општини, а општинска власт, на изненађење многих, ово здање продаје породици Плоскић. Кад је Aндрић добио Нобелову награду за књижевност, Вишеграђани покушавају да откупе његову кућу, али без успјеха.

- Једино што је тадашњи Социјалистички савез успио је да се 1976. године на њен зид постави мала мермерна плоча на којој и пише: "У овој кући је провео дјетињство нобеловац Иво Aндрић. Послије отаџбинског рата и улица у којој се кућа налази добила је пишчево име", каже хроничар вишеградских збивања Љубомир Мутапчић.

На десету годишњицу од Aндрићеве смрти за вријеме одржавања Девете "Вишеградске стазе" 1985. године његов друг, путописац Зуко Џумхур открио је поред ћуприје спомен-обиљежје од бијелог мермера човјеку који је пером прославио овај крај. Споменик крајпуташ у облику отворене књиге са позитивом и негативом пишчевог лика урадио је академски вајар Љупко Aнтуновић, а на њему је уклесано име и презиме писца и година рођења и смрти. "У ћутању је сигурност" - рекао би Aндрић.

У спомен-библиотеци, коју у префиксу краси име нобеловца, налази се и спомен-соба њему посвећена. A у њој 500 свезака о Aндрићу и преводи његових дјела на 50 свјетских језика.

И средња школа у Вишеграду носи Aндрићево име. Ученици и професори књижевним вечерима подсјећају да вријеме Aндрићевих дјела никад не пролази и да су поруке из њих сталне, непромјенљиве и универзалне.

"Aндрића треба стално читати. То је мислилац који за свако вријеме, па чак и сваку животну ситуацију, има мудру поуку. Поуку која подучава и опомиње", каже професор књижевности у Средњој школи "Иво Aндрић" Дијана Инђић.

Спомен-учионица

Прије двије године у згради у којој је за вријеме аустроугарске владавине била основна школа отворена је спомен-учионица, у којој је Aндрић од 1899. до 1903. завршио четири разреда. У полумраку учионице самују старе искрзане скамије, начета школска табла, рачунаљка, таблице и јегиштери и географска карта из тог времена. На улазу у учионицу је и табла на којој стоји: "Међу онима који су одавде понијели мисао о свеколикој потреби богатства и љепоте свијета био је и Иво Aндрић".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.