Неимари Куле велетовске
Кула је била висока као и Бигањина бара. Први јутарњи зрак са Тетребице бљеснуо би на стално углађеној оштрици копља на њеном врху. За чобане је то био знак да је сунце одскочило и да је вријеме стоку на пашу гонити. Чудног облика, као издужена коцка шећера, кула је нестварно употпуњавала пејзаж питоме долине велетовске. Путнику који се иза Дуба помолио иза храстова шумарка учинило се као да је дошао у неки непознат вилајет, гдје из земље ничу чудне грађевине, само зато љепоту оку да створе.
Кроз дио подрума вишеспратне камене грађевине, испод каменог лука текао је поток Велетовчица. Стотињак корачаја ниже из уста каменог змаја шикљао је млаз љети студене а зими млаке воде која се и у вријеме најљућих мразева пушила као да је запаљена.
- Мој дјед Милорад причао је оцу Вукадину а овај мени како је сазидано ово чудно зиданије , и то, што није тада био обичај, у долини, на извору потока у близини дијела караванске џаде од Вишеграда преко Вардишта за Ужице и даље према Цариграду - приповиједа Драгиша Aндрић, сељак из Велетова.
Ево како је то било.
Обијесном племићу, очараном подстолачком долином, прохтјело се да баш ту, на извору, изгради грађевину достојну имена и титуле коју је носио. У њој би боравио и поданицима управљао у току љетних мјесеци а зими би се селио у утврђени град Добрун.
За његову намјеру пронађоше најбоље неимаре у тим крајевима близанце Рада и Крсмана. Три године су браћа, горштаци са Великог Стоца, градили куле и њене тајне одаје, подземне ходнике, тамнице и дрвене веранде, све док витка грађевина, као из воде на којој је грађена, не израсте у висину брда на коме се даноноћно чуло лупање чекића о наковањ у вигању, или ковачници, како га народ зваше.
Градња се приводила крају а мајстори, под строгим оком стражара, ни једном своју кућу ни чељад не видјеше. Слуга Ћоро, омиљен у народу и код браће близанаца, једном им при пићу, дошапну да је чуо да ни један мајстор из куле жив неће изаћи како би се сачувале тајне њене градње и одаја.
Од тада су браћа неимари, кријући, уз градњу куле правили и себи справе за бјежање.
И кад је на грађевини постављено огромно метално копље, чији се врх сијао и дању и ноћу, а прије најављене сутрошње гозбе поводом завршетка градње, са врха куле према истоку полетјеше браћа неимари на крилима направљеним од дреновине и овчијих кожа.
На брду Опанак, наспрам чувене грађевине чобани и данас знатижељним показују Крсманов гроб. Племић је, сматрајући се превареним, наредио да се тијело несрећног неимара не дира док га не растргну дивље звијери. Кад су се његови најрођенији са Стоца појавили на мјесту гдје је пао мајстор сломљених крила нашли су само један кожни опанак опуташ.
Мјесто гдје се завршио лет неимара Рада данас се зове Радовиш до.
Слуга Ћоро, кога је господар убио због одавања тајне, сахрањен је на брду које остаде под именом Ћоровина.
Тога дана, предвече, кад нестадоше градитељи и њихов пријатељ Ћоро, на мјесту вигања пуче сјелина и из ње потече мутна вода. Народ је назва Бигањина а касније Бигањина бара.
Сјећа се Драгиша да му је отац Вукадин често причао, а његов отац њему приповиједао, да је једне недјеље прије Ђурђевдана пред њихову кућу брвнару на Ћоровини, а било је то за вријеме Aустрије, дојахао командир жандармерије из Вишеграда с пратњом.
Укућанима је било чудно што је са њим био и дјечачић обучен у грађанско одијело. Командир је Милорада дуго испитивао о кули и Стојану Велетовцу који је поред грађевине јуначки погинуо од турске пушке.
Један од најстаријих Велетоваца Сава Aндрић прича да су се у близни куле некад налазиле двије цркве, једна поред сеоског гробља на Дубу а друга на Кобилама. Камен, од кога су грађевине ове светиње је исти као онај уграђен у зидове Куле велетовске.
Од ове куле, за који у историји не постоје поуздани подаци, данас су остале само зидине првог спрата. Из њених одаја расте зова, шиповац и јасен, а у пукотинама се гнијезде птице. Кула је на имању овдашње породице Aндрић.
Један од ријетких становника Велетова Љупко Aрсић каже да ће, док је жив, крчити коров око камене грађевине, одвраћати воду да не поткопава њене темеље и знатижељним причати о њој "неправедно од званичника заборављеној".
Чудна грађевина није под заштитом државе. Трајаће онолико времена колико и наслагани камен у њеним трошним зидовима.
Aндрић
- Отац је и на мене пренио занимање о свему што је везано за нашу кулу. Читао сам касније књиге Иве Aндрића и ону његову приповијетку "Велетовци". Много је тога у њој што сам од оца чуо, а доста другачијег јер писци увијек нешто додају. Сазнао сам и да је дијете у жандаревом крилу био управо Иво Aндрић а коњаник његов ујак , мислим, Иван се звао - прича Драгиша.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
