Не знам како сам преживјела

Ово је само један од стравичних догађаја који се стално враћају у сјећање осамдесетседмогодишњој Видосави Aнтић, која је јуришала са партизанима.

Када смо је питали како је успјела да преживи, када су и најхрабрији и најснажнији умирали, Видосава је одговорила: "Не знам".

На прсима јој Споменица Сутјеске, Орден за храброст, Орден заслуга за народ и Орден братства и јединства...

- Бјежећи пред непријатељем многи моји другари партизани, тифусари умиру на коњима. Чини ми се да сам стотину пута падала са коња, али моји партизани су ме дизали и не само мене. Пред саму зору стижемо у село, не знам како се зове, али стижу и авиони. Тифусаре не пуштају у куће, није дозвољено, налазимо се под стрехама - рекла је бака Видосава.

Комесар, Смаил Собо, стално их обилази и пита како су, иако зна да се смрзавају и умиру од глади.

Видосава је молила Собу да је остави, јер је осјећала да ће умријети најдуже за пола сата, а он јој је одговорио: "Другарице Видо, они су удаљени само осам километара - заклаће те још до ноћи".

У Јасеновцу јој је страдала цијела породица: отац, мајка двије сестре, три брата. Кољачи нису поштедјели ни њене стричеве, ујаке, тетке... укупно 36 њених најмилијих окончало је своје животе у логору.

- Нема ми друге него ме поново дижу на коња. Долазимо у Јасиковац, гдје је била наша болница и ту остајемо шест дана. Касније је било наређено да сви непокретни болесници и рањеници иду у отворене вагоне данима без воде, хране, мокри... - присјетила са Вида.

Чим је свануло, авиони се сручише на болницу, а затим се обрушише и на воз. Тукли су читав дан. Навече опет покрет и тако шест дана без хране, воде и било чега.

- Пролазимо кроз Ливно, Дувно, Имотски, Посушје, опет Дувно, гдје су нас непријатељски авиони толико тукли, као да су нас хтјели збрисати са лица земље. Тако је било и у селу званом Злопоље, које ми се дубоко урезало у сјећање по злу и невољи. Ту смо били опкољени - рекла је бивша партизанка.

Видосава каже да су се неки њени другови сами поубијали, а она се не сјећа како је извукла живу главу. Чим је оздравила, почела је да спасава рањенике. Слиједи Неретва, Јабланица, рушење моста.

- Уз сталне борбе са непријатељем идемо према Црној Гори. Прати нас непрекидно глад, хладноћа, пробоји, али и велико другарство, храброст, снага воље и жеље да истрајемо и издржимо заједно све недаће и сву страхоту рата и побиједимо непријатеље - рекла је Видосава.

Идемо према Пиви, Тари, кроз Шћепан Поље, под непрекидном ватром непријатеља долазимо на Сутјеску.

Почиње најтежа 5. непријатељска офанзива! Ужас који се ријечима не може довољно описати.

Ипак, успјели су да се пробију и побиједе десетоструко јачег непријатеља Нијемце, усташе, четнике, домобране.

Завршила је виши санитетски курс при Врховном штабу НОВЈ 7. Крајишке бригаде.

Првог дана јануара 1944. године добија тежак задатак да спроведе 18 тешких рањеника из Шћита у село Гмиће.

- Крећемо кроз беспућа Херцеговине. Немамо довољно носила, али смо се успјели снаћи. Након три дана мукотрпног ходања, гладни, прозебли стигли смо у село Гмиће - рекла је Видосава.

Било у бригади или транспорту, од тада су Видосави повјеравани рањеници. Такву је карактеристику однијела на Козару, као стари борац, повјерљив и храбар маја 1944. године.

Слободан и Слободанка

Бака Видосава је остала у војсци до краја рата 1945. године, 1946. године је демобилисана у чин поручника, а 1976. постаје поручник. У почасном строју на црвеном тепиху Видосава је 22. децембра годинама предавала оружје младим војницима.

Каже да јој најтеже пада што је више не служи здравље, па да оде на Сутјеску и заигра "Козарачко".

- Моја највећа срећа је што смо побиједили непријатеља и зато сам сину и кћерки дала имена Слободан и Слободанка - рекла је Видосава.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.