НАТО живи од сукоба које сам прави

Развој догађаја, међутим, не иде им наруку те поједини аналитичари истичу, како су то сликовито објаснили, да НАТО све више срља правећи нове геополитичке потресе и таласе, пренебрегавајући чињеницу да се у даљини ствара цунами који би га могао послати на морско дно.

Почеци

НАТО је основан 4. априла 1949. године, у предвечерје хладног рата. Иако се у оснивачкој повељи Совјетски Савез нигдје не помиње експлицитно, свима је било јасно да се иза фраза о “промоцији стабилности и просперитету у области сјеверног Атлантика” крије страх од наводне комунистичке пријетње са истока. Стварне намјере западних савезника огољене су након што су 1954. године одбили совјетски приједлог за уједињење Њемачке, повлачење страних трупа и приступање СССР-а Алијанси. Та одлука је цементирала хладноратовску подјелу Европе и подстакла Совјете да годину дана касније формирају сопствени војни блок - Варшавски пакт. Исте године Западна Њемачка је приступила НАТО-у.

Током хладног рата овај војни савез играо је углавном пасивну улогу, а проширио се само једном - 1982. године, када је Шпанија постала  чланица. Међутим, крај хладног рата и распад СССР-а довели су у питање сврху постојања НАТО-а - пошто пријетње са истока више није било. Тада се поставило питање, од чега ће се убудуће бранити пошто је период конфронтације великих сила коначно окончан. Многи су тада вјеровали да ће Европа и свијет превазићи блоковску подјелу и формирати нову безбједносну инфраструктуру - “Европу као заједнички дом”.

Лажна обећања

САД нису биле расположене за тако нешто. У администрацији тадашњег америчког предсједника Џорџа Буша старијег о том сценарију се никада озбиљно није ни размишљало. Опстанак НАТО-а је третиран као једина опција, јер би сваки други сценарио угрозио доминацију Америке и одузео јој из руку моћно оружје за спровођење политичке и економске хегемоније. Од тада па до данас у таласима долази до ширења овог савеза према Русији.

Кључни историјски тренутак десио се 1990. године, када је отворено питање уједињења Немачке, као и ширење НАТО-а на територију некадашње ДДР. Амерички државни секретар Џејмс Бејкер је током састанка са Горбачовом 9. фебруара 1990. изрекао познату реченицу да се, ако Совјети прихвате ширење НАТО-а на Источну Њемачку, Алијанса неће ширити “ни инч на исток”.

Иако Бејкерово обећање никада није озваничено на папиру, постоји довољно свједока да је оно ипак постојало, а међу њима је и тадашњи амбасадор САД у Москви Џек Метлок. Управо је он почетком 2022. открио да је Буш Горбачову током самита на Малти обећао да “уколико СССР допусти државама источне Европе да саме доносе спољнополитичке одлуке, САД то неће злоупотријебити”. Метлок је тада такође рекао да је ово ширење на исток “највећа стратешка грешка од краја хладног рата”.

Експанзија

Обећања америчких званичника, међутим, очигледно нису имала тежину, а у Вашингтону су распад СССР-а посматрали као догађај којим се бришу све до тада преузете обавезе. Упркос противљењу Русије, Алијанса је убрзо започела преговоре о чланству са Пољском, Мађарском и Чешком, које су постале чланице 1999. године. Од тада па до данас још 12 земаља централне и источне Европе и Балканског полуострва приступило је овој војној алијанси. Задње на том списку су Шведска и Финска. Број чланица је утростручен. Све ово је довело до оживљавања новог блоковског приступа безбједности, стварајући нове линије подјеле.

У недостатку непријатеља након распада СССР-с НАТО је у том постхладноратовском периоду, да би опстао као организација, морао да редефинише своју улогу. Под утицајем САД преузели су улогу “свјетског полицајца” који би требало да “донесе мир и стабилност” у свијету - ако је потребно и без одобрења УН. Нажалост, то ширење демократије рађено је углавном бомбама.  Циљ -  да се НАТО помјери из своје кључне географије у Европи како би се лакше спровели амерички планови за глобалну доминацију на Блиском истоку, а што је било праћено низом операција промјене режима и отворених инвазија. Ове војне операције ван граница НАТО савеза биле су једна катастрофа за другом - Авганистан, Ирак... 

Руси и Кинези

Ипак, прва операција коју је НАТО спровео била је она током рата у БиХ - иако је била ријеч о унутрашњем сукобу државе која није чланица Алијансе. НАТО је у почетку спроводио забрану летова и ембарго на увоз оружја, али је од 1994. почео и са директним ударима на положаје Војске Републике Српске.

Пет година касније, свега неколико дана уочи 50. годишњице оснивања, Алијанса је започела своју до тада највећу, али и најконтроверзнију операцију - бомбардовање СР Југославије.

Иако за то нису имале одобрење Савјета безбједности УН, државе чланице тог наводно “одбрамбеног савеза” започеле су агресију против једне суверене државе, чиме су прекршене мање-више све релевантне међународне повеље.

А онда је на ред дошла и Украјина. Иако званично није у рату са Русијом, НАТО на све начине жели да Русију баци на кољена, распарча као СССР. Када би им којим случајем то пошло за руком, требао би им нови непријатељ, а то би могла бити Кина.

Хипотетички гледајући, вјероватно ће у једном тренутку и ванземаљце оптужити да угрожавају НАТО савез, јер без непријатеља ова војна алијанса предвођена САД не може опстати. Због тога и даље изазивају и провоцирају разне сукобе широм свијета.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.