Најзначајнија битка на Балкану

Око 80.000 припадника домаће и совјетске армије водило је 11 дана тешке борбе са око 50.000 припадника њемачке армијске групе "Шумадија", којом је командовао генерал Ханс Фелбер. На челу јединица које су ослободиле град налазила се Прва армијска група Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ), којом је командовао генерал Пеко Дапчевић и 12. ударни корпус са генералом Данилом Лекићем на челу, док су снаге Црвене армије биле под командом генерала Владимира Жданова. Окупатори су пружали огорчен отпор, а о томе свједочи податак да је током тешких борби погинуло 16.800 Нијемаца, а око 9.000 је заробљено. Међу ослободиоцима су погинула 2.944 југословенска борца и 960 совјетских војника.

Договор

Договор о заједничкој офанзиви са Русима постигао је врховни командант НОВЈ Јосип Броз Тито, када је схватио да нема ништа од британског искрцавања на Јадрану и да у земљу треба да уђе Црвена армија, која је незаустављиво напредовала на свим фронтовима.

У тајности, без знања Британаца, Тито је у ноћи између 18. и 19. септембра одлетио у Румунију, а затим и у Москву, гдје је 21. септембра склопио договор са Стаљином о заједничким операцијама у Југославији. Припадници НОВЈ и Црвене армије срели су се 11. октобра ујутро на лијевој обали Мораве и заједнички кренули у битку за Београд, која је вођена у три етапе.

Јединице НОВЈ у уводним борбама савладале су отпор Нијемаца на прилазима Београду и избиле на периферију града. Освојиле су добро утврђени Обреновац и продужиле ка Београду, до Жаркова и Чукарице. Са друге стране, југословенске снаге и Руси заједнички су ослободили Тополу и Младеновац, да би у ноћи између 13. и 14. октобра заузели Aвалу, посљедње њемачко спољно упориште.

Ослобођење града

Офанзива за ослобођење самог града, који је изнутра био миниран, започела је 14. октобра и до краја су вођене тешке уличне борбе. Нијемци су настојали да се одрже, пошто је њемачка команда одлучила да Србију и Београд брани по сваку цијену због извлачења око 300.000 војника Aрмије "Е" из Грчке.

Посљедња етапа ослобођења града почела је 18. октобра, када је убијено неколико хиљада њемачких војника на подручју Aвале и код Врчина. У самом граду посебно крваве борбе вођене су 19. октобра код Жељезничког музеја и хотела "Москва". Тога дана ослобођене су и зграде Управе града, Министарство саобраћаја и Жељезничка станица, а преостале њемачке јединице сабијене су на Калемегдан и уско подручје око Савског моста. Послије неуспјелог покушаја противнапада код Земуна и на Бежанијској коси, Нијемци се 22. октобра повлаче према Руми.

У борбама за Београд, ослободиоцима су масовну подршку пружали његови становници, а многи од њих ступали су у бригаде НОВЈ, доносећи оружје које су отели од Нијемаца, док су организоване групе отпора од рушења спасиле водоводну централу на Белим водама и зграду Радио Београда. Једна од тих група у улици Вука Караџића образовала је болницу за борце. Ослобађањем Београда пресјечена је комуникација Солун - Будимпешта, па је њемачка армија "Е" морала да се из Грчке извлачи неповољнијим правцем, што је успорило њено повлачење и повећало губитке.

Генерали

Посмртни остаци погинулих црвеноармејаца похрањени су недалеко од виле испод Aвалског пута. На том мјесту послије рата никла је до тада непозната сорта ораха.

Руски генерали Жданов и Сергеј Бирјузов, који су учествовали у ослобођењу Београда, нису погинули у борби, али су, нажалост, у њему оставили живот. Погинули су 19. октобра 1964. године, када је по кишном и магловитом времену њихов авион ударио у Aвалу, приликом доласка на годишњицу ослобођења српске престонице.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.