Највећа нуклеарна катастрофа у историји човјечанства

Прије четврт вијека, у ноћи између 25. и 26. априла 1986. године, у атомској електрани Чернобил (тада СССР, сада Украјина), експлодирао је реактор изазвавши најтежу мирнодопску нуклеарну катастрофу, од које је на мјесту погинула 31 особа.

Посљедице експлозије

Са директно озрачене територије тада је евакуисано око 100.000 људи, а радиоактивни облак је сљедећих дана послије експлозије прекрио знатан дио Европе, с несагледивим посљедицама. Директна радијација из Чернобила је, у пречнику од око 30 километара око нуклеарне електране, озрачила пет милиона људи.

Радиоактивној прашини су, поред територије бившег СССР-а, били изложени Пољска, Бугарска, Њемачка, Шведска, Швајцарска, Белгија, Холандија, Велика Британија, а посљедице тог нуклеарног инцидента осјетиле су се и у Финској, бившој Југославији, Румунији, Aустрији, као и источном дијелу територије СAД.

Према подацима Међународне организације за заштиту природне средине "Гринпис", само у три најпогођеније земље - Украјини, Русији и Бјелорусији, од посљедица зрачења умрло је око 200.000 људи, а у будућности ће у свијету око 270.000 случајева онколошких обољења бити у вези са утицајем радијације из Чернобила.

У извјештајима Свјетске здравствене организације наводи се да је у те три земље дијагностиковано више хиљада случајева рака штитне жлијезде код особа које су у вријеме хаварије биле дјеца, а да ће умријети још 9.000 оних који су учествовали у отклањању посљедица, евакуисаних и оних који живе у ризичним регионима.
У граду Чернобилу данас нема становника, а у тренутку хаварије ту је живјело око 12.500 људи. У посебну зону од 30 километара може се ући само са дозволом и опремом.

Како је дошло до експлозије

Нуклеарна електрана која се налази 18 километара сјеверозападно од Чернобила састојала се од четири реактора типа РБМК-1000, од којих је први стављен у погон 1977. године, а кобни четврти реактор 1983. године. Чернобилска нуклеарна електрана је у пуном капацитету са сва четири реактора у раду давала отприлике десет одсто укупне електричне енергије Украјине.

Двије су основне и опречне теорије зашто је дошло до нуклеарне катастрофе. Прва теорија искључивим и јединим кривцима сматра особље које је у то вријеме радило у електрани, док друга теорија сматра да је за катастрофу "крив" дизајн нуклеарног реактора РБМК-1000.

Постоји и теорија завјере, која сматра како се отпочетка знало да РБМК реактор има озбиљних проблема, те да су се те информације намјерно скривене од особља, те да је то у ствари главни разлог што је већина особља била састављена од људи који нису знали готово ништа о РБМК реактору.

Прије експлозије планирано је проширење нуклеарне електране с још два реактора, али послије хаварије нуклеарног реактора број четири прекинут је рад на недовршеним реакторима пет и шест, а оштећени реактор четири је био затворен док је између мјеста несреће и операцијских зграда постављено 200 метара бетона. Прва три реактора су ипак уредно наставила с радом због помањкања струје у Украјини. Но и они су стављени ван погона и то реактор број два послије пожара који је избио 1991. године, реактор број један 1996. године, а реактор број три 2000. године, када га је приликом свечаности затварања комплетне електране затворио тадашњи предсједник Украјине Леонид Кучма.

Потенцијална опасност још увијек лежи у такозваном бетонском саркофагу, како је у јавности познат заштитни слој бетона стављен преко оштећеног реактора број четири. С обзиром на то да је саркофаг био исхитрено направљен ради брзог спречавања даљег ширења радијације не представља дугорочно оптимално рјешење. Процјене говоре да би један мањи потрес био довољан да сруши кров саркофага, што би значило испуштање новог радиоактивног облака.

Степен радијације

Експлозија у Чернобилу је глобално одјекнула у свим свјетским медијима и појавио се велик страх у безбједност совјетских нуклеарних постројења те је и сама совјетска влада под притиском јавности морала скинути вео тајности са својих нуклеарних пројеката. Нуклеарна катастрофа у Чернобилу означена је седмим - највишим степеном опасности.

Стање за вријеме несреће је било веома лоше и то првенствено због два фактора: неприпремљености на могућност несреће те помањкања адекватне опреме, што је довело до мноштва даљих негативних посљедица и кривих процјена о томе шта даље направити.

Степен радијације у најжешће погођеним подручјима износио је око 20.000 рендгена по часу, а поређења ради, смртоносна доза радијације износи око 500 рендгена на пет часова. Негативну околност нарочито је представљала чињеница да особље електране није знало колико је радијација у ствари велика, јер је главни уређај за њено мјерење страдао приликом експлозије.

Сви остали су имали премалу скалу очитавања радијације те су показивали само да је степен радијације изнад горње границе скале. Посада електране погрешно је претпоставила како степен радијације износи негдје око 3.6 Р/х, док је стварно стање било око 5.600 пута веће.

Туристи

Град Чернобил је до данас остао ненасељен и под редовном је контролом украјинских државних служби за санацију околине, али упркос томе многи туристи се одлучују за обилазак тог ризичног подручја.

Број туриста сваке године расте, а само 2010. године Чернобил је посјетило 7.000 људи, међу којима је највише било Швеђана, Данаца, Холанђана... Вожња по "зони смрти" траје седам часова, а зрачење није јаче од зрачења рендгенског снимка.
Програм посјете укључује посјету Припјату, граду који је изграђен за запослене у нуклеарки и чланове њихових породица, а у којем је прије катастрофе живјело 50.000 људи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.