Највећа културна блага Косова и Метохије

Уз податак да је од 1999. године уништено више од 200 споменика српске културе и гробаља на Косову и Метохији, подсjећамо и шта чини културну баштину Косова и Метохије.

На Листи свjетске баштине Унеска налазе се српски манастири Високи Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија и Црква Богородица Љевишка, а ријеч је о културним добрима на територији Косова и Метохије.

Она се на листи налазе под обједињеним називом "Средњовековни споменици на Косову и Метохији" и представљају врхунац византијско-романичке културе, са јединственим стилом фрескосликарства, који се развио на простору Балкана између 13. и 17. вијека.

Својом архитектуром и фрескама, али и иконама и црквеним намјештајем који су у њима сачувани, они пружжју богату слику умјетничких збивања у средњовјековној Србији. Карактерише их праћење напредних токова византијске умјетности, комбиновано са елементима истовремене умјетности Запада, а захваљујући ктиторима и њиховим сарадницима, ти споменици високо надилазе оквире локалне средине.

Манастир Високи Дечани је први уписан на листу 2004. године, а двије године касније уписана су и преостала три здања, када су и регистрована под заједничким, неутралним именом "Средњовековни споменици на Косову и Метохији". Исте 2006. године су због нестабилне безбједносне ситуације на КиМ уписани на Листу свјетске баштине у опасности. Приштина је потом покушала да их преименује у "косовске културне споменике", што је изазвало бурну и ошштру реакцију Београда и није прошло у Унеску.

Стављањем на листу Унеска обавијештава међународну заједницу о факторима који угрожавају објекте глобалне културне баштине и подстиче на акције чији је циљ да се угрожавање спречи. Такође, успоставља се надгледање, заједно са земљом на чијој територији се објекат налази и одобравају средства да се објекат заштити, а угрожавање умањи или спречи.

Манастир Дечани је гробна црква и задужбина краља Стефана Дечанског, за коју је оригинална оснивачка повеља из 1330. године сачувана. Осим чињенице да је градитељ био фрањевац фра Вита из Котора и да је послије Стефанове смрти градњу завршио његов син Душан, посебно се подвлачи вредност два дрворезбарена предмета из тог периода - дрвеног престола из 1335. године и саркофага краља Стефана Дечанског из 1340. године.

Од икона се посебно вредним сматрају оне које је крајем 16. вијека насликао монах Лонгин - 15 икона великих празника и монументална икона Светог Стефана Дечанског са мотивима из његовог живота.

Фрескоживопис је готово у цјелини сачуван и има више од 1.000 појединачних фигура и сцена разврстаних у више од 20 циклуса, тако да представља највећи очувани извор података о византијској иконографији. Нарочито је занимљив низ историјских портрета и композиција владарске иконографије. Иконостас са престоним иконама је оригиналан као и већи дио црквеног мобилијара. Дечанска ризница је најбогатија у Србији, са око 60 икона из 14-17. вијека, старим рукописима и осталим богослужбеним предметима, наводе из Републичког завода за заштиту споменика.

За разлику од цркве, скоро све остале манастирске грађевине су изгубиле свој првобитни изглед. Конзерваторски радови се предузимају на читавом комплексу још од тридесетих година прошлог вијека и континуирано трају све до данас. Важан је и податак да је манастир активан и да се у њему редовно одржавају богослужења.

Пећка патријаршија, са четири цркве које је сачињавају, сматра се посебно значајном због мјеста које је имала у историјском настанку и јединству српске државе и цркве за вријеме цара Душшана. Помиње се посебно оснивање Српске патријаршије 1346. године и улога коју је имала у 16. када су Турци дозволили њено обнављање.

Монументалне и јединствене фреске из 13. вијека у Цркви Светих Апостола такође су наглашене као вредност свјетске културне баштине. Скупина пећких цркава вјековима је духовно сједшште и маузолеј српских архиепископа и патријарха. Храм светог апостола подигао је у трећој деценији 13. вијека архиепископ Арсеније I. Његовом заслугом црква је осликана око 1260. Архиепископ Никодим (1321-1324) подигао је уз сјеверну страну Храм светог Димитрија, а архиепископ Данило II (1324-1337) је са јужне стране изградио цркве посвећене Богородици Одигитрији и светом Николи.

Испред западних фасада Одигитрије је подигао и монументалну припрату у виду велелијепног отвореног трема. У вријеме патријарха Макарија Соколовића елегантни отвори са двојним аркадама су зазидани. Читава историја стилова средњовјековног зидног сликарства може да се сагледа на зидовима пећких цркава.

Богородица Љевишшка се истиче по фрескама из раног 14. вијека и стилу ренесансе Палеолога, који комбинује утицаје источне православно-византијске и западне романске традиције, а тај стил је био одлучујући за укупну каснију балканску умјетност. Веома оштећен живопис посједује изузетне вредности и спада међу најуспелије фреско-цјелине из доба владавине византијске династије Палеолога.

Он је дјело протомајстора Астрапе из Солуна са сарадницима из око 1310-13. који је, судећи по сачуваном живопису, начинио изузетно оригиналан избор композиција, појединачних фигура, њихових иконографских ријешења како у детаљу, тако и у цјелини.

Посебно су значајни портрети ктитора и поворка Немањића, предака краља Милутина, који су натприродне величине. Конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури обављени су педесетих година, сликарство је испод слојева креча откривено 1950-52, а потом је чишћено и ретуширано у вшше наврата између 1969. и 1979. године.

Црква је гађана ватреним оружјем и спаљена у марту 2004. када су тешко оштећени портрети Немањића из припрате, сликарство куле, а у мањој мјери и сликарство наоса.

Манастирска црква Успења Богородице у Грачаници, задужжбина краља Милутина, саграђена је у другој деценији 14. вијека и спада у врхунска архитектонска остварења епохе. Средином 14. вијека дозидана је спољна припрата, а Михаило и Евтихије, чувени сликари из Солуна, завршшили су живописање до 1321.

Поред композиција из циклуса Васељенских сабора, Богородичиног акатиста и Крштења, ту су портрети српских архиепископа и патријараха и представа сахране грачаничког митрополита Дионисија.

Грачаничка ризница страдала је у пожарима између 1379. и 1383. године, а у њој се данас налази значајна збирка икона, међу којима је најстарија Христа Милостивог из 14. вијека, јединствена по својим димензијама (269х139 центиметара).

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.