Најдраматичнија трка за славу

Ривалство

Трка за Јужни пол почела је у септембру 1911. године. Супарници, Норвежанин Aмундсен и Енглез Скот, већ су имали одређена искуства у поларним експедицијама.

Прије покушаја освајања Aнтарктика Aмундсен је већ био ветеран поларних истраживања. Од најраније младости учио је и развијао поријекло и потребне вјештине да би остварио свој животни сан.

Након што је амерички истраживач Роберт Едвин Пир стигао на Сјеверни пол 1909. године, Aмундсену није преостало друго него да покуша освојити Јужни. За тај пут изабрао је Нансенов поуздани ледоломац "Фрам", конструисан тако да лакше сијече лед и избјегне заробљавање у леденом мору.

Што се тиче Скота, он је по струци био морнарички официр, а иза себе је већ имао једну неуспјелу експедицију на Јужни пол. За њега је други покушај значио "све или ништа". За посљедњу експедицију изабрао је солидни китоловац "Терра Нова", а за копнени дио пута снажне сибирске поније, иако је прије пута упозорен да они не могу издржати екстремно ниске температуре на Aнтарктику које падају и до минус 70 степени Целзијуса.

Почетак експедиције

Послије темељних припрема трка је могла да почне. Обје експедиције на антарктички континент стижу у јануару. Први мјесеци су посвећени тестирању и истраживању. Послије зиме, потпуног мрака и ниских температура, Aмундсен креће у освајање. Једна од предности норвешког истраживача било је добро познавање живота Ескима и искуства која је стекао упознавајући њихов живот током експедиције на Сјеверни пол 1903. године.

Временске прилике тог 8. септембра 1911. биле су изненађујуће погодне и релативно топле за Aнтарктик, те је Aмундсен одлучио да први крене у трци за Јужни пол. Кренуо је са осмочланом екипом, али се недуго по поласку вријеме погоршало, захватила их је изненадна сњежна олуја, па су неславно морали да се врате у базу.

За други покушај Aмундсен је смањио екипу на пет чланова и поново стартовао средином октобра. До 1. новембра стигао је до свог најјужнијег спремишта. Истог дана је и Скотов тим, послије темељних припрема, покренуо из своје базе. Међутим, Aмундсеново искуство у кретању леденим предјелима показало се пресудним. И док је он напредовао ка Јужном полу, Скота је успорила неадекватност сибирских понија и поларних трактора.

Освајање Aнтарктика

И Aмундсена су мучиле невоље. Тек крајем новембра Норвежанин је пронашао пролаз на горњи антарктички плато. Успон је био толико тежак да су морали да убију 24 исцрпљена пса и њиховим остацима нахране животиње које су преживјеле. Међутим, сада је напредовао све брже, остављајући Скота све даље иза себе. Тако је жилави и темељно организовани Норвежанин стигао на Јужни пол 14. децембра 1911. године, 35 дана прије Скота. На полу је оставио шатор са поруком Скоту и побједоносно истакао норвешку заставу.

Смрт

Већ 17. децембра почео је да се враћа у базу. С друге стране, још не знајући за Aмундсенов успјех, вукући санке властитом снагом и напредујући само 16 километара на дан, Скот и његова екипа стигли су на Јужни пол тек 17. јануара 1912. године, али чекала их је ледена пустош и велико разочарење, јер је ту већ стајала норвешка застава. При повратку у базу снажна олуја која је трајала седам дана одијела је животе Скота и чланова његове експедиције. Осам мјесеци касније пронађена су њихова смрзнута тијела.

Aмундсена је послије повратка чекала свјетска слава освајача Јужног пола, а до краја живота остао је велики истраживач поларних крајева, окончавши свој живот као и Скот. Године 1928, кренувши у потрагу за несталим италијанским пилотом Умбертом Нобилеом, с којим је двије године раније први пут прелетио Сјеверни пол, Aмундсен је нетрагом нестао у арктичкој дивљини.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.