Наишли су на себи равног - главе горе
"Ћераћемо се још, све може бити, сем да се нећемо ћерати" - кратка је и јасна порука упућена "дрим тиму". Српски кошаркаши су показали од чега су саткани, показали да срце 12 "орлова" куца као једно и да, иако на први поглед потцијењена, мала и неважна, Србија заправо представља гиганта којег ће да сањају у кошмарима.
"Са штитом или на њему", рекао је вјероватно и највећи ратник кошаркашке репрезентације Србије - Алекса Аврамовић о мечу са САД.
Тако је и било. До посљедњег атома снаге и посљедње капи зноја. Суперзвезде НБА лиге и америчке репрезентације су до посљедњих секунди меча тешко дисале и брисале хладан зној са чела.
Чекале су да их одабрани Џејмс, Кари и Дурент избаве из невоља, спасу бруке и одведу у обећани рај и до највиших висина.
Екипа која у посљедњих 20 година, односно 35 утакмица на Олимпијским играма има тек један (неважан) пораз, екипа која је састављена искључиво од најбољих од најбољих, којој се златна медаља унапријед додјељује и у коју се не сумња - била је на кољенима.
Знали су да опасност пријети од Јокића и Богдановића, али се нису надали поменутом теријеру Аврамовићу, гладијатору Добрићу и чети војника какви су били Гудурић, Милутинов, Петрушев, Мицић, Маринковић, Јовић...
Дан до почетка турнира, нису били сигурни да ли се уопште састају са Србијом у Паризу. Дан након полуфинала, захваљиваће се свим кошаркашким и религијским Боговима и небесима што их та иста Србија није скинула са трона.
Имали су "орлови" 17 поена предности, имали су све у својим рукама, одиграли нешто најближе савршеном мечу, али нису успјели да изведу највеће изненађење вјероватно у читавој спортској историји.
Ни вођство у 37 од 40 минута није помогло у борби против ових "авенџера", "дрим тима", против ове "пописне комисије" и "казнене експедиције".
Остаће записано да се можда и најбоље склопљена екипа у историји спорта, уз помоћ штапа, канапа и судија недораслих висини задатка, избавила из ситуације у коју смо их ставили.
Наравно да је лако бити генерал након битке и рећи да је свашта нешто морало и требало бити другачије. Лако је рећи да је нека одлука стручног штаба морала бити раније донесена, да је нека селекција шута требала бити другачија, да је неки фаул морао бити избјегнут, а пак неки други досуђен. Да је нека лопта могла да "исцури" из коша, а да је она наша могла да заврши у њему.
Ипак, сигурно је то да се Пешићу и његовим момцима не смије ништа замјерити. Показали су да се може са овим "ванземаљцима", да их треба минимално поштовати, да се треба заузети за себе, за свој тим, своју земљу и свој систем.
Показали смо да Србија није шака пиринча коју може да позоба свака врана коју донесе вјетар, да пред њом могу да узмичу и највећи. Да на основу онога што је било, можемо да видимо и закључимо оно што ће бити. А биће...
Али није још вријеме за ријечи Обилића и Бећковића, није вријеме за глорификовање и романтизовање пораза.
Битку су добили, али чека их "рат" са овим нашим момцима.
Врашки је тешко, али морамо што прије сметнути са ума шта смо могли да урадимо и да се окренемо ка ономе шта можемо да урадимо.
А можемо да освојимо злата вриједну бронзу на Олимпијским играма у Паризу.
Кажу да се злато и бронза освајају, а сребро утјешно добија. Можда бисмо бронзу мијењали за побједу над Американцима и радовали се чак и том сребру, али нека. Морамо да вратимо Њемцима неки стари дуг из Маниле.
Нисмо навикли да нам нико ништа даје и поклања. Зарадићемо сав наш успјех, јер не знамо за другачије.
Главе горе момци, велике ствари су пред вама. "Орлови", ви сте понос ове нације, пише РТ Балкан.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
