Надгробни споменици, посебно у ФБиХ, све чешће на мети напада

Испод које им је вјечна кућа, у којој би требало да почивају у миру, али овом земљом ходају и они који су спремни, без имало стида, да и то оскрнаве. Да ли из досаде, због вишка адреналина или из мржње према некоме кога, заправо, највјероватније нису ни познавали јер су на свијет стигли годинама након што се с овим свијетом опростио онај којег нападају.

Свако за живота може некоме бити крив за нешто, али коме и за шта може да буде крив онај који почива испод надгробног споменика у овој земљи? Коме? То питање, нажалост, све чешће постављају они чији преци и најмилији леже у православним и католичким гробљима, те мезарјима широм БиХ. Ипак, све указује да су далеко чешћа скрнављења вјечних кућа изнад којих су крстови, а на споменицима српска имена и презимена на територији данашње ФБиХ.

Вјерски објекти су симболи одређене цркве или вјерске заједнице те се сваки напад може доживјети као напад на цијелу заједницу.

О нападима појединаца или група у БиХ на гробља оних који нису исте вјере као нападачи свједоче подаци које воде одређене организације, али пријаве стижу и Међурелигијском вијећу из којег су најоштрије осуђивали догађаје тог типа из локалних заједница у Републици Српској и ФБиХ. Из којих су стизале слике оскрнављених цркава, џамија, споменика те допирале ријечи које не воде миру и суживоту међу народима под овим дијелом неба на брдовитом Балкану. 

Не негирајући да је скрнављења било на све три стране, саговорници “Гласа” ипак указују да подаци недвосмислено говоре да су православна гробља у ФБиХ далеко чешће на мети оних острашћених те појединаца који и не знају шта раде у односу на забиљежене примјере тог типа у Републици Српској.

Ишчупани крстови

Да су права Срба у ФБиХ далеко мања у односу на она која припадници друга два конститутивна народа у БиХ имају на територији Републике Српске, већ дуже упозоравају из Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ. Још љетос су на адресе кључних институција на нивоу БиХ те амбасада земаља које стоје иза Дејтонског мировног споразума послали допис, односно отворено писмо и таксативно побројали дио немилих догађаја који, како су подвукли, свједоче о животу и односу према Србима у Федерацији.

У ФБиХ постоји око 1.100 локација са православним гробљима. Срби, наводе из Одбора, који за православне празнике обилазе гробља, сваке године буду непријатно изненађени, јер су споменици редовна мета насилника. Подаци указују да у просјеку барем једном мјесечно долази до скрнављена објеката и православних гробаља у ФБиХ.

Оскрнављено православно гробље Караула код Какња

Православни споменици већ су рушени, између осталог, у насељима надомак Зенице, Какња, Лукавца, Вакуфа, Бихаћа, Грачанице, Живиница, Калесије, Кладња, Тузле, Маглаја, Бановића, Олова, Тешња, Травника, Хаџића, Илијаша те Бусоваче, Сарајева, Мостара, Ливна, а из Одбора чврсто стоје иза тврдње да нема општине у Федерацији гдје нису рушени православни споменици. Уз то, све који не вјерују у те наводе позивају да све провјере путем федералног МУП-а и кантоналних министарстава унутрашњих послова.

Починиоци вјерских и национално мотивисаних кривичних дјела, с друге стране, готово никада нису пронађени.

- Велики број напада на православна гробља није дио малољетничке делинквенције, него општег амбијента гдје је православље постављено као противник другим религијама, па самим ти­м друге нације имају негативан однос према православљу, што утиче и на јавно мњење у ФБиХ - пише у отвореном писму Одбора.

У маси немилих сцена и годинама након што се десило, остало је скрнављење гробља у Трновцу у Тузли, гдје су 24 крста извађена из постоља и окренута наопачке, а три стара камена крста преврнута на земљу. Згрожени оним што су видјели, вјерници и представници епархије и тада су рекли да је то само један од 50 напада на имовину и свештенство Српске православне цркве на подручју града од 2001. па све до те 2008. године, а један од напада био је и на Велики петак.

Посљедњи у низу напада на православне светиње, за који се сазнало, десио се прије неколико дана у мјесту Пламенице на подручју Кључа. На српском гробљу је слупано шест надгробних споменика.

Наиме, на гробљу је сахрањено 96 особа. У рату су порушени сви споменици. Почетком двијехиљадите јавила се прва идеја о обнови, али се стало управо због страха од скрнављења. Само један споменик је подигнут 2003. и ништа више до 2019. Те године су се окупили, почели са крчењем гробља те је обновљено 16 споменика, да би шест поново било слупано.

Поломљени споменици и почупани крстови на сарајевском православном гробљу у Бријешћу

Парох кључки Немања Росић за “Глас” каже да увијек и у некоме чучи зло и незадовољство које може сваког момента да прерасте у нешто више.

- Не треба гледати тим очима у прошлост. Већина Кључана је страдала и не можемо причати само једну причу. Људи су колико-толико културни и нема код њих појава бијеса. То су појединци у питању, као што је онај који је то горе полупао. Ко зна шта је у њему било - рекао је Росић и нагласио да људи који живе на том подручју и боре се за живот  како знају и умију, морају да граде боља права, међуљудске односе и суживот.

- И послије овога настављамо даље, у нади да ће и овдашња власт другачије почети да гледа на овакве слике - закључио је.

Скрнављење тог гробља међу првима је објелоданио предсједник Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ Ђорђе Радановић. Подсјећајући на број од око 1.100 православних гробаља у Федерацији, истакао је да подаци показују да их је сигурно више од половине “било у проблему” - од рушења надгробних споменика и капија до шарања улаза.

- То је једна озбиљна појава. Не може се човјек отети неком утиску да је то све осмишљено. Ако сваки мјесец стижу вијести да је оштећено неко гробље, то алудира да или постоји недовољна активност полиције или једноставно имамо ситуацију да поједини сматрају да је то нормално и неће одговарати за то. То што је било у Кључу је један у низу немилих догађаја. Мора бити заштићено свако гробље, ма чије било - рекао је Радановић за “Глас”.

Ситуацију додатно отежава чињеница да се за највећи број оштећења сазна тек када њихови потомци дођу да положе вијенце, цвијеће и запале свијеће.

- Колико тек има случајева једног или два срушена споменика које нико ни не пријави. Неки и јер не желе да направе себи додатни проблем, већ иду линијом мањег отпора. Чињеница је непобитна да на овај број пријављених напада на гробља има још бар три пута толико оних који нису пријављени - закључио је. 

Шта је у главама

Одговори на овакве и сличне појаве су, према ријечима социолога Слободана Наградића, тешки, компликовани и до бола непријатни.

- Изгледа да су у праву они филозофи и антрополози који тврде да је човјек по природи зао. Ако је то тако, лакше је објаснити откуд толико зла на оним недужним и немоћним споменицима покојника. Тешко ми је објаснити шта је то у људској природи, у природи нашег човјека са Балкана, из БиХ, ма које нације био и ма које вјере, а да нађе порив, мотив и инспирацију да уништава споменике који су посљедњи знак или симбол трајања оних који леже под њима. Док је споменика, постоји и сјећање, траг да су ту били неки људи - истакао је Наградић за “Глас”.

Ипак, како каже, посљедњих тридесетак година више је уништених споменика него у претходних неколико вијекова.

- Из тога човјек нема шта друго да закључи него да цивилизација има једну регресију, односно да људи савременог доба имају толико порива за деструкцијом било споменика и других материјалних добара за неке готово ирационалне потребе и ствари - оцијенио је Наградић додавши да “навике” оних који су већ рушили или имају намјеру да то чине могу пресјећи закони у којима би се дефинисало ко је надлежан за гробља те далеко веће санкције за починиоце.

- Рушење надгробних споменика, ма које је вјере и нације онај ко лежи испод њега, мора се оштрије кажњавати. Искуства показују да су скрнављена гробља у оба ентитета, али у посљедње вријеме убједљиво више случајева је у ФБиХ, а посебно забрињава чињеница да починиоци не буду ни откривени, што значи да надлежни органи не улажу довољно напора да то и ураде или ако и буду откривени, њихово процесуирање се отегне у недоглед. Најчешће се све заврши без осуђујуће пресуде и, оно како се каже, пуј пике не важи. То, с друге стране, само стимулише друге да крену тим истим стопама, односно да се свете или исправљају криве Дрине на надгробним споменицима кад не могу над живима - поручио је Наградић који је годинама био на челу Републичког завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа, те члан надлежних комисија БиХ из тог сектора, и као такав свјестан је да су се бројни споменици из ранијих времена нашли на мети појединаца и група којима су, из само њима знаних разлога, засметали.

Према попису становништва из 1991. године, на територији данашње ФБиХ је живјело 542.879 Срба. Први послијератни попис, 2013, је показао да их је било тек 56.550. То је наведено и у отвореном писму које је Одбор за заштиту права Срба упутио надлежнима у БиХ и амбасадама. Упознали су и са тим да су Срби били већински народ на 32,2 одсто ФБиХ, конкретније 8.408,07 километара квадратних. Српска већина била је у 785 насељених мјеста, а уз то у још 620 чинили су између 20 и 40 одсто становништва.

Светиња крај Неретве

У мору напада на вјерске објекте, крај прошле године обиљежила је вијест да је опљачкана и девастирана Саборна црква Свете тројице у Мостару. Ипак, након вандалског чина, када су оштећени каблови, а Саборна црква остала у мраку, уз помоћ хуманиста и добротвора поново је засијала у пуном сјају. Мрак су замијенила свјетла, која красе ову богомољу, која је уз Стари мост један од заштитних знакова града на Неретви.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.