На Вишњици у Међашима, завичају чувеног епског пјесника

Ових јесењих дана атаром села Међаши, најављујући кишне дане и зиму, фијучу вјетрови. Сјуре се са обронака Мајевице, заобиђу Бијељину, онда се спусте долином ријеке Дрине, па се разлију Семберијом и Мачвом. Под његовим налетима повијају се висока дрвећа, тополе и врбе најчешће, која су још једино остала на обалама ове ријеке, око напуштених старача и вирова - поред напуштених Дрининих корита.

Стижу хладни вјетрови са мајевичког побрђа, из Трнове, родног села слијепог гуслара и пјесника Филипа Вилића, који је са мајком Маријом, а звали су је и Вишња, дошао у Међаше на Дрину.

Ријека Дрина је вијековима ишпартала сву Семберију. Одмах иза Јање одвајала се обријежом Мајевице, па се у Саву улијевала код Височа, двадесетак километара узводно од Раче. Тим коритом сада је прокопан канал Дашница, а Дрина се помјерала на исток. Прије двије стотине година, када је у Међашима живио Филип Вилић Вишњић ова непредвидива ријека текла је поред саме Вишњице, дијела овога села гдје је била кућа Филиповог поочима, готово под самим прозором. Сада Дрина тече више од четири километра источно од Вишњице, а поред ње, у старачи, остао је гласовити Николића вир - још једини свједок пјесникових времена.

Вишњица је сада без кућа, јер се село помјерило подаље од ријеке, али је веома плодна. Прије неколико година породица Мишић, која је сада власник посједа гдје је била кућа у којој је Филип живио, подигла је спомен-обиљежје у знак сјећања на великана наше књижевности.

Мишићи су поред обиљежја посадили брезу, витку и бијелу, коју од вјетрова штите високе тополе и крошњата стабла ораха. Када јаче дуне вјетар зашумори младо дрво на вишњићкој осами, слично струнама Филипових гусала, које је он са овог мјеста понио у Мачву 1809. године и заувијек их оставио у сремском селу Грк, које се сада по њему зове Вишњићево.

Мало се зна о Филиповом животу на Вишњици. Зна се само да је са ње, носећи гусле, одлазио пред брочанску цркву, три-четири километра удаљену, да је пред овом богомољом говорио своје прве стихове, те да се на Вишњици оженио Настом Ћуковић из мајевичког села Мртвица, коју се у Међашима звали Бијела. Зна се још да су Филип и Наста изродили су шесторо дјеце, те да су сви заједно отишли у Мачву, а касније у Срем.

Зна се и да је на Вишњици замијењено Филипово презиме Вилић (под тим презименом је и крштен у родном завичају, у средњевјековном манастиру Тавна). Ново презиме му је било Вишњић, по коме је и познат. У званичној историографији (по Вуку и Сурепу) Филип је презиме Вишњић добио по мајци Вишњи. У Међашима и Семберији више вјерују да је ово презиме добио баш по Вишњици на којој је живио.

Филипа Вилића - Вишњића његови земљаци не заборављају. О Митровдану ђаци из Међаша и околних села, те поштоваоци његовог књижевног дјела, долазе на Вишњицу и полажу вијенце и цвијеће на мјесту гдје је некада била његова кућа.

Путовања

Са Вишњице Филип је путовао до Зворника, Сребренице, Кушлата, Власенице, Горажда, Чајнича, Пљеваља, Фоче и Скадара, а када је 1809. године прешао Дрину био је у Јадру, Подрињу, Мачви и Срему. Из Грка је одлазио у сва оближња села, затим у Руму, Шид, Илиок, Шишатовац и Земун - на Вишњицу се никада није вратио.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.