На Осијама засијала богомоља

- Овдје су наше бивше комшије муслимани, из Мрежице, на Илиндан 92. на кућном прагу побили седам становника села, седам Драшковића, а касније и шест бораца ВРС, који су голоруком народу притекли у помоћ - каже са тугом старина Милош Драшковић. 
Aутомобилом смо га повезли из Миљевине, гдје данас живи. Нерадо се сјећа зла, које је прије 15 година задесило његово село. Додаје да су убијени били мирни и побожни људи, који, осим добра, зло никоме нису мислили.
На заравни испод сеоског гробља, пуна шатра званица. Дошли преживјели становници и њихови потомци Осија, Бујаковине, Пијевца, Превића, Драгомилића, Мрежице... Неки су дошли из Канаде, други из Београда. Четири старе липе, на сеоском гробљу, стражаре и чувају душе уморених становника села.
- Спомен-цркву, у славу пострадалих новомученика, десет метара са шест и по, градили смо уз помоћ људи доброг срца - казује задовољно члан Одбора за изградњу, један од зачетника идеје о градњи цркве на Осијама, Дане Драшковић.
Захваљује Богу што је некадашње становнике села окупио поново на једном мјесту, те приложницима и дародавцима са разних страна. Дане уручује повеље и захвалнице начелнику општине Калиновик Славку Сладоју, куму црквеног звона Вукићу Распоповићу, из Подгорице, људима из Источног Сарајева, Гацка, Невесиња... Груби радови на цркви су окончани, а паре су сакупљене и за иконостас, фасаду, црквени дом. Камен за облагање стићи ће са Морина, између Калиновика и Невесиња.
- Нека би Господ дао да овај храм живе вјере удахне живот селу, које је на правди Бога пострадало прије 16 година - каже у проповиједи парох миљевски Душко Лаловић, а Срето Драшковић брише сузне очи. Из Београда, гдје данас живи, стигао је у друштву дванаестогодишње унуке. Каже да је подизање спомен-цркве, најсветији догађај у његовом животу.
Вјерује да ће са изградњом богомоље у селу бити и повратника.
- Тог Илиндана, у својој кући, ено тамо, заклан је слијепи и непокретни осамдесетседмогодишњи Владе Драшковић - подсјећа Бошко Драшковић, који је са рођаком Слободаном припремао црквене темеље. Убили су, наставља Бошко, и Владову снаху Видосаву, која није хтјела да остави болесног свекра, Преживјела је, вели, неким чудом, само његова мајка Милка. Шест пуних дана, без хране, сакривала се у оближњој Пировој пећини. Послије Осија, муслимани су у околним српским селима и засеоцима, побили Томовиће, Крстовиће, Тодоровиће, Глоговце, Калајџиће.
- У Бујаковини су побили моје старе родитеље - оца Душана и мајку Јоку, те стрица и стрину, па их бацили у једну јаму, сахранили смо их тек након годину дана - прича Божо Калајџић. Додаје да му је, кад је видио нову цркву, дошло да запјева од неке среће, али ране, на срцу, још нису зарасле.
Становници Осија, по ријечима Горана Драшковића, који живи у Касиндолу, љубављу, граде цркву.
- Има нас расутих по цијелој Републици Српској, Србији, али и у страним земљама, гдје смо прилоге за изградњу храма, прикупљали од свих људи добре воље - вели Горан. Он је камионом довозио камен, даску, цемент и све што је потребно. Ту су и Радмило Драшковић и Срето Драговић. Радују се, вели, дану када ће село поново оживјети дјечијим смијехом, јер на Осијама, откако је никла богомоља, сунце поново најјаче сија.
   
 
 

Траже Жарка
Упоредо са градњом цркве, Осијани настављају давно започету потрагу за костима њиховог предака и рођака Жарка Драшковића, кога је ОЗНA убила. Жарко се 1941. године одметнуо у шуму и прикључио српским родољубима који су бранили српски народ од усташа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.