На гробу Десанке Максимовић

Поред трулог пања крај  рјечице група извиђача из Београда уз Тањину гитару пјева : "Чуј, рећи ћу ти своју тајну, не остављај ме никад саму, никад саму кад неко свира".

Неколико голобрадих дјечака поскакује испод прозора да провире у стару учионицу са скамијама, зеленом искрзаном таблом, тучаном фуруном у ћошку и учитељовим столом у  коме су урезна  имена ученика више генерација.

Прилегла Бранковина да придријема послије јулске жеге. На узвисини, између старе зграде основне школе, претворене у музеј, и цркве која бјеласа кроз липовину, вјечни сан снива пјесникиња "чудесног дара", поета "тананих осјећања", заљубљеник у свој завичај , Десанка Максимовић.

- О не остављај ме никад саму, никад саму кад неко свира", пјевала је пјесникиња  опијена љепотом неке топле вечери. Она, која је толико вјеровала у људе, у ненадмашну моћ лирских осјећања није ни овдје, у Бранковини, под старом липом сама. Са њом је сахрањен и у миру Божијем почива и њен супруг Сергеј Сластиков Калужанин.

Скромност је била врлина која је красила личност славне српске поетесе. Скроман је и њен гроб, земљана хумка обрасла травом, на њој бронзана плоча са исписаним именима супружника "Десанка Максимовић 1898 - 1993. и Сергеј Сластиков Калужанин 1896 - 1976. године." На плочи макета православног храма у руском стилу. И ништа више.

Поред гроба клупа за оне, који ће ту предахнути, одрецитовати неку Десанкину пјесму, маштати о срећи и планирати будућност. Около украсно жбуње и много, много разнобојног цвијећа.

- Десанка је сваког љета, обично у августу, долазила у своју Бранковину гдје је провела дјетињство. Често је шетала околним селима и одлазила у мјесто свог рођења, село Рабровицу. Крштена је у овом храму гдје јој је дјед био свештеник. Вољели су је сви и сељаци и њени пјесници, који су се овдје слушали Десанку и  напајали се  инспирацијом за своје пјесме - прича свештеник Душан Патијаревић.

Пјесник и власник Издавачке куће "Интелекта" из Ваљева Aцо Видић срећан је што је дио живота проживио уз пјесничку легенду овог града и бивше Југославије.

- Њена скромност и једноставност се не може описати ријечима, то само велики пјесници могу рећи стиховима који на малом простору говоре и и више него што се у први мах чини. Била је спремна да у сваком тренутку помогне ближима, али и оним непознатим око чије се главе врзмао ореол поезије - прича Видић.

Сјећа се Видић кад је са супругом Милицом шетајући Београдом дошао на идеју да оде у стан славне поетесе и замоли је да код општинских власти Ваљева испослује да млади пјесници и Књижевна омладина овог града добију свој простор.

- Онако без најаве примила нас је као најрођеније испричала се као са старим познаницима. Обећала је да ће помоћи. Била је већ је у позној старости, а ми смо били срећни што нам је бар обећала, па шта даље буде. Приликом прве посјете Ваљеву, излазећи из аутомобила гдје је дочекао предсједник општине Душан Михајловић, угледала ме је, поздравила и рекла предсједнику "Средите већ једном тај простор да се млади пјесници имају гдје окупљати."

И тако је Књижевна омладина Ваљева добила своје просторије - каже  Видић.

Видић објашњава да је једном на сусретима пјесника у Бранковини, сједећи на клупи поред парохијског дома, онако тихо и ненаметљиво рекла: "Жељела бих да почивам овдје у сјенци овог дрвета и молим вас да ми кости мог мужа пренесете из Београда да у овом божијем рају не будем сама".

Недалеко од гроба налази се и школа у којој је Десанка Максимовић учила прва слова и то од свог оца учитеља. Сад је  у њој музејска поставка посвећена пјесникињи и њеном књижевном дјелу.

Поред ње је 1836. године изграђена прва основна школа у овом мјесту. Зову је "Протина" по проти Матеји Ненадовићу.

Бранковина је позната по гробовима и споменицима јуначке српске породице Ненадовић. Скоро уз зид храма је споменик Јакову Ненадовићу, једном од организатора Првог српског устанка, затим кнеза Aлексе, војводе Симе који је 1815. године погинуо у борби против Турака код Лознице. Ту је и споменик мање познатом Николи Ненадовићу на коме пише да се "три пута женио, а четврта га је жена сахранила".

Матеја Ненадовић је саградио и цркву у Бранковини за вријеме владавине Милоша Обреновића.

- Мало је необично да једно село у Србији има овакву цркву, јер је захваљујући проти Бранковина имала храм кад га ни Ваљево није имало и то још 1829. године - каже свештеник Душан Патијаревић.

У најљепшем дијелу Ваљева још за живота пјесникиња Десанка Максимовић добила је свој поменик.

Смјештен је на отвореном дијелу града, гдје како каже Aцо Видић, ова лирска душа с књигом у руци иде из Бранковине према споменику војводи Живојину Мишићу "да укрсте сабљу и перо, а све за добробит своје Србије коју су несебично вољели".

Споменик

Централно мјесто у овом малом гробљу заузима споменик Матеји Ненадовићу, свештенику, војсковођи "кад је требало сабљу припасти и остављао је крст да рају од Турака брани" и писцу "Мемоара" у којима пише "да ће многи о Првом српском устанку боље и ученије од мене писати али нико неће тачније."

Прота Матеја је био и дипломата кога је примао и руски цар, а у музеју њему посвећеном налазе се у злато и сребро оковано јеванђеље које му је поклонио, а руски патријарх му је на дар дао и неколико црквених књига.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.