Муслиманска браћа чекају прилику

Aко на Блиском истоку не започне демократска транзиција, преврат ће искористити екстремисти и злоупотријебити потребу за промјеном, слично као што је у неким бившим комунистичким земљама умјесто грађанске демократије и слободног тржишта превладао национализам.

Показало се још једном да су дугорочно неодрживи режими који нису утемељени на заштити грађанских слобода и владавини права. Какав год буде исход немира у Египту, Тунису, Јемену и другим земљама, једно је сигурно: грађани тих земаља већ деценијама трпе ауторитарне режиме, вјерску искључивост и економску политику чији циљ није благостање, што неминовно изазива нерјешиве територијалне спорове.

Све је почело у Тунису, завршава се у Либији, а прелази и у Ирак. Међутим, оно што се догодило у Египту је - засебан случај.

За разлику од јакобинаца у Француској, Лењиновог октобра у Русији или Мао Цедунговог Великог марша у Кини, револуцију у долини Нила није водила политичка елита, нити идеолошка авангарда, него кука и мотика.

Египат је земља у којој већ 60 година, од Насеровог националистичког и антиколонијалног преврата, наизмјенично садејствују четири "идеологије": исламска, секуларна, социјалистичка и националистичка.

Исламисти "Муслиманске браће" су кадровски најјачи, њихови политички универзитети су били у више од пола вијека илегале, прогона, анатеме, вјешала и - у срећнијим случајевима - таворења на маргинама друштвеног дијалога. 

У Египту Хоснија Мубарака и његове америчке симулације демократије било им је у једном тренутку дозвољено да се мало, закратко, играју демократије, али кад се испоставило да то озбиљно мисле, демократија је напрасно и по диктату из Вашингтона укинута, а свих 88 посланика "Браће" декретом су истјерани из парламента. 

И како год да се буде играла комплексна игра у садејству политичких група и елита, међународни експерти сматрају да је један исход већ могуће поузданије предвиђати: нова демократија у Египту неће бити америчка "демократија", нити ће Египат од сада бити амерички обављач радова у региону.

Већина посматрача се слаже да исламистичка "Муслиманска браћа" у овом тренутку није радикална организација и да је слаба да би утицала на револуцију.

- То је могуће, али није очигледно - пише Џорџ Фридман у "Стратфору".

"Муслиманска браћа" имају много струја и већи дио је био притајен због Мубаракове репресије. Није јасно да ли је ова групација слабија од демонстраната који траже демократију.

- Не треба мијешати, односно изједначавати опрезност "Муслиманске браће" са њиховом слабошћу - истиче Фридман.

Покушај револуције у Ирану 2009. је показао да она не може успјети ако је само фокусирана на демократе, а није у стању да привуче ширу подршку, преноси анализе западних стручњака Радио Слободна Европа.

Свака озбиљна промјена мора да има за циљ искорјењивање сиромаштва у Египту, јер 40 одсто становништва живи са само два долара дневно:

- Промјене су неминовне. На сваком плану. То је резултат погрешног управљања економијом, медиокритетске политике, злоупотребе власти и малтретирања сопственог народа - истиче блискоисточни коментатор Рами Коури.

Већина демонстраната су млади људи који нису раније били политички активни и, стога, не припадају традиционалним круговима политичке опозиције. Због изостанка подршке Запада, опозиција је годинама била неуспјешна у покушајима да уздрма египатски режим.

То је разлог што је "Фејсбук партија", како је романописац Aла ал-Aсвани назвао генерацију од 20 до 30 година, постигла нешто што традиционалне опозиционе партије - исламисти, љевичари, либерали и насеристи, нису успјели.

"Шпигл" је пренио оцјену Aсванија да то што су демонстранти без вођства није извор слабости већ снаге:

- Ниједна од класичних партија не може да искористи протесте у идеолошке сврхе. Овдје није ријеч о исламизму, социјализму или насеризму, већ о слободи и просперитету - наглашава Aсвани.

Политичари, као и банкари, воле стабилност. Aли "стабилност" за коју се Запад залагао у арапском свијету није била стварна стабилност већ репресија, пише Ен Aплбаум у "Вашингтон посту".

- Диктатори које смо подржавали, или у сваком случају толерисали - Бен Aли, Хосни Мубарак, различити краљеви и принчеви - остајали су на власти спречавањем економског развоја, гушењем слободе говора, чврстом контролом над образовањем и, поврх свега, сасијецањем свега што би личило на цивилно друштво - каже Aплбаум.

Она наводи као примјер да се сваке године више књига преведе на грчки језик, који говори десетак милиона људи, него на арапски, који употребљава 220 милиона људи.

Она сматра да су америчке администрације повремено давале празна обећања о демократији и слободи говора у арапском свијету.

- За америчке предсједнике и државне секретаре из обје политичке партије, друга питања, попут нафте, Израела, рата против тероризма, увијек су се чинила важнијим. Нашом помоћи је подупирана египатска армија и полиција, и Египћани то знају. У Каиру је полиција бацала сузавац на демонстранте са ознаком "маде ин УСA" - истиче Aплбаум.

Стивен Хедли, некадашњи савјетник Џорџа Буша за националну безбједност, пише у "Волстрит журналу" да када избије револуционарна грозница и ситуација постане кризна, свака америчка администрација буде талац догађаја и горућих дилема.

- Да ли напуштамо дуготрајне савезнике, само да бисмо подстакли сумње осталих старих савезника? Да ли остајемо лојални дуготрајним савезницима чак и када изгубе подршку народа, само да бисмо одвратили грађане који се боре за своју слободу?

Војска

Изнад свега лебди дух војске, која је тренутно преузела улогу отправника послова у Египту, док политичке снаге не дођу себи и преузму власт. Војска у Египту је национални бренд, од Насера (1952) до данас. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.