Мноштво партија не значи и мноштво идеја

БиХ је рекордер у окружењу, па и шире по броју политичких партија у односу на број становника.

Политичку партију у БиХ је, према многим стручним анализама, основати лакше него предузеће или невладину организацију у чему вјероватно лежи један од кључних разлога због којих ничу као гљиве послије кише, а други је борба за власт, односно за мјесто уз владајуће.

Стручњаци су сагласни да се у БиХ, када је ријеч о броју политичких партија, не ради о одразу демократије и политичког плурализма, него су политичке воде постале најуноснији посао и прилика за парче изборног колача јер је у БиХ отворен енорман број позиција које се попуњавају на изборима, али и у договору и у складу са заслугама на политичком пољу.

Све дужа листа

Свеобухватан регистар политичких партија у БиХ не постоји, али подаци са којима располаже Централна изборна комисија (ЦИК) БиХ, која је надлежна за прегледање финансијских извјештаја оних регистрованих и које излазе на изборе, показују да њихов број премашује 150.

С друге стране, на десетине њих је угашено у протеклим годинама јер нису биле активне у постизборним мјесецима, због чега им је често стављана на чело етикета “сезонских”, а службеници ЦИК-а су се редовно увјеравали да на пријављеним адресама нема никога.

Осим странака које се појављују од избора до избора, добар дио њих настаје као епилог унутарстраначких несугласица, при чему дио чланства одлучује да прихвати неког другог страначког колегу за лидера. Други пак самовољно поцијепају првобитне страначке исказнице или добију шут-карту.

У протекле двије, три године основано је доста странака које су настале из тих разлога и обично су се везивале са неслагање унутар већих партија на територији цијеле БиХ.

Тако је, на примјер, настао Независни блок, на чијем је челу бивши СДА-овац Сенад Шепић, шушка се да би високи функционер СДА Денис Звиздић могао основати своју странку, Народну странку је основао бивши СДС-овац Огњен Тадић, који је касније приступио ДНС-у, али је недавно искључен по налогу лидера Ненада Нешића. Из ДНС-а је настао и ДЕМОС, који је преузео Недељко Чубриловић након што више није било љубави и разумијевања са странком у којој је, као и многи који су кренули за њим, провео године.

До цијепања, због различитих погледа, дошло је и у социјалистима тако да је, уз СП којег предводи Петар Ђокић, формирана СПС у којој главну ријеч води некадашњи први човјек СП-а у Бањалуци Горан Селак.

Уједињену Српску је формирао Ненад Стевандић када је раскрстио са СДС-ом, Мићо Мићић СДС Семберије, а на доста адреса формиране су и странке које су у називу имале ријеч „изворно”, а које су регистровали појединци након што су оцијенили да су њихове, дојучерашње партијске колеге кренуле неких другим путевима.

Још једна странка у Српској биће регистрована наредне седмице, а зваће се Народна партија Српске. Основаће је народни посланик Дарко Бањац, који је ових дана напустио ДНС, а већину чланства ће, како је најавио, чинити управо људи из ДНС-а. Уз феномен „ницања” партија, видљив је феномен “прелетача” који су час на једној, а час на другој политичкој страни, као што је случај са Миланом Радовићем који је својевремено био дио владајуће коалиције у РС, а сада се приклонио СДС-у и добио, одмах уз чланску карту, и позицију замјеника предсједника у тој странци.

Саговорници “Гласа Српске” тврде да из политике нема изласка те да је тек мали број оних који се одлучује да, ипак, званично затворе та врата и склоне се од јавности, након мијешања карата.

Профит и суштина

Представници невладиних организација, аналитичари и професори који прате преокрете у политичким водама сматрају да је у свему томе превише жеље да се буде дио јавног живота, да је то постало као правило, а тек мало мјеста остане за стварну борбу за бољи живот становника.

Директор Коалиције “Под лупом” Дарио Јовановић је раније на питања због чега су популарне политичке странке одговорио да постоји више разлога за то, уз остало и због великог изборног плијена захваљујући компликованом систему и иза техничких разлога код самог процеса оснивања политичких странака, док је доктор политичких наука Владе Симовић недавно истакао да још нисмо достигли потребан ниво политичке културе те да је код нас ситуација таква да ће, ако двоје људи у странци не причају, одмах правити двије странке.

Социолог и редовни професор на Универзитету у Источном Сарајеву Драго Вуковић за “Глас” каже да је парадокс данашње политике је у њеној уситњености. Мноштво партија, додаје, не означава богатство различитих политичких програма, нових идеја, нових лидера.

- Ако би покушали да класификујемо политичке странке по идеологији, по новим политичким програмима ништа не би постигли нити би нашли неку разлику. Ако и постоје, налик су једни на друге. Која је, на примјер, разлика између политике СНСД-а и СДС-а ако не рачунамо да је СДС напустио идеологију по којој је био препознатљив, а њу у доброј мјери преузео СНСД? А тек која је разлика између ДНС-а и ДЕМОС-а, социјалиста једних и других. Све је политичка лакрдија у којој на површини излазе најприземнији, лични и материјални интереси појединаца. Овдје је интересантна та лакоћа опстанка у партији, чак и када се нека странка одрекне од својих чланова. Некада је то било потпуно другачије. Данас је предност да будеш искључен и да као такав будеш привлачан за неку партију или пак да оснујеш своју - казао је Вуковић.

На питање зашто је то тако и који су мотиви и интереси ту кључни, истиче да, као прво, имамо велики број људи у политици без стручног идентитета те да је тешко наћи примјер да је неко одрадио мандат и без проблема вратио својој струци или позиву. Ситуација је да имамо велики број људи који су постали професионални политичари и скоро читав радни вијек проводе у политици.

- Та појава није толико била присутна чак ни у комунизму. Сјећам се доктора Драгана Калинића који је био један од најперспективнијих грудних хирурга, али је одабрао политику, нешто слично као Игор Радојичић. Мислим да је то штета. Али има једна гора варијанта од те. Највећи број кадрова у политици немају гдје заправо да се врате. Имамо један значајан број људи пензионера у политици гдје би било осјетно умањивање њиховог животног стандарда да почну поново примати своје пензије, али и људе који су без професионалног идентитета. Шта би радио Вукота Говедарица или Петар Ђокић или Мићо Мићић? Могли би они да раде неке послове који би за њих након толико функција били деградирајући - казао је Вуковић.

Уређено друштво са јасно дефинисаним политикама би требало да, додаје, дестимулише ове појаве, али далеко смо од тога.

- Не постоје морални политички оквири ни критеријуми који би спречавали ту похлепу и дрскост за политику. Погледајте најновији случај Милана Радовића. Као економиста је изгледа изучио поред економског и политичко тржиште. Дуго је флертовао са ДНС-ом и сада на велика врата ушао у СДС. Када су га тражили да то уради прије ових и оних општих избора, није то урадио. По мени је гора чињеница да му је Мирко Шаровић одмах понудио све функције осим своје. Тако је раније рађено са још неким кадровима који су пригрљени па су брзо напустили СДС. Дакле, не излази се из политике лако, брзо и без икаквих уцјена и манипулација. Разлози су наведени, али има још један - странка је најбезбједније мјесто заштите неког појединца од свих могућих негативних утицаја па и судских процеса - каже Вуковић.

Не спори да је политика веома уносна, али је спорно како је то могуће у неразвијеном друштву.

- У друштву са огромном незапосленошћу, толико малим пензијама. Опште је познато да су посланици Парламента БиХ међу најплаћенијима у Европи. Примања до 10.000 марака, а шта стоји иза тог стандарда? Нерад, јавашлук, незнање, функционисање по принципу произвођења конфликата, а не трагање за најбољим рјешењима и законима за грађане. Имате примјера да су посланици, посебно савјетници без икаквих активности добијали огромне надокнаде. Дакле, држава није у стању да донесе законе који би стандард изабраних функционера довели у везу са њиховим доприносом и материјалним нивоом друштвеног развоја. Можете узети ту и судство, надокнаде на свим нивоима све до огромних издвајања за канцеларију ОХР, на примјер. То је веома поразна чињеница. Сјећам се ставова међународне заједнице некада да носиоци јавних функција морају бити добро плаћени да не би били подложни криминалу и корупцији. Шта смо добили од тога? Имамо потпуно запуштено друштво, друштво криминала и корупције, без перспективе. Али нико не одустаје од високог стандарда упркос ниском њиховом доприносу. То вам је класична интересна политика - закључио је Вуковић.

Повлачење није метод

Професор на Факултету политичких наука у Бањалуци Ђорђе Вуковић подвлачи да је овај феномен стар је готово колико и модерна национална историја и политичка пракса.

- Српски писац, новинар и дипломата јеврејског поријекла Станислав Винавер из прве половине прошлог вијека бриљантно је описао “старе, злопознате спекуланте” који су доминирали политичком сценом и стварали представу да се народ не може ослободити политичара који се преврћу из једне у другу странку. Њихове политичке партије пропадају, а они остају збринути и задовољни, након што једну странку доведу до пропасти, искрцају се у другу или направе нову владајућу партију. Њихове идеје потонуле, али њихови џепови пуни до врха - истакао је Вуковић за “Глас Српске”.

Прије Винавера, додао је, о овом феномену су писали и Јован Скерлић и Јован Цвијић.

- Скерлић је тврдио да нигдје у свијету не постоји политичка борба без идеја и идеала као код нас, већ користољубива гомила која умјесто начела једине побуде има апетит, ваља се по прашини и отима за позиције и корист. Цвијић је те преконоћне промјене мишљења и међупартијска и партикуларна лицитирања називао - политичком циганијом. О овој срамној пракси у нашој политици говорили су и чланови Српског културног клуба у предвечерје Другог свјетског рата, када су упозоравали да у нашој политици главну ријеч воде људи којима српство, национални опстанак и идентитет ништа не значе и који су за личне интересе спремни да причају о било чему што им може користити - национализму, космополитизму, европејству, комунизму, фашизму... Међутим, у краткој историји Српске, ова болест је толико узела маха и узнапредовала, нарочито посљедњих неколико година, да је политички живот срозала на ниво бувље пијаце, компромитовала ионако скромну политичку културу, повјерење грађана у политичаре и политичке партије, ишчашила политичке и друштвене процесе начелности, а тако и логике, реда, законитости, етичке компетенције, смисла. Наравно да је једним дијелом то претумбавање, парчање, склапање па поновно растурање партија заправо сценаријум којем је политички врх РС дизајнирао унутрашњо-политичку сцену по својој мјери, али му то не би пошло за руком да није имао посла са људима скромним квалитета, сумњивог знања, крхког карактера и огромних личних амбиција и апетита. И годинама се то чинило добитном комбинацијом, чак и јединим обрасцем бављења политиком или је то све мање бивало политика, идеологија, а све више трговина, берза, бувљак. Зато је веома добро што су на недавно изборима бирачи казнили неке познате прелетаче. Неки вјероватно заслужују кривичну одговорност, моралну свакако, а за здравље нације и њену судбину неопходно је и да се афирмише принцип политичке одговорности – истакао је Вуковић.

У краткој политичкој историји Српске, додао је, готово да је немогуће наћи примјер политичара који се повлачи из политике јер његове узвишене идеје, економски програм, политички стил или раскошна и цивилизована реторика нису наишли на разумијевање и подршку грађана.

- Умјесто истрајности, досљедности, промоције аргумената и вриједности, типичан “политичар” прилагођавао би се доминантном мњењу, ма колико се разликовало до његових увјерења, преузимао би популистичке фразе, цјењкао са већинском вољом, утврђивао цијену... Сезонска промјена идеја, амблема, ставова, као да је ријеч о чарапама или доњем вешу - закључио је Вуковић.

Регистрација

Јединствен закон који би регулисао оснивање странака на нивоу БиХ не постоји. У ФБиХ странке се оснивају на основу закона којим је дефинисано да је за формирање партије потребно минимално 50 потписа и статут. За разлику од ФБиХ, за оснивање странке у Републици Српској је потребно најмање 500 потписа, а у Брчко дистрикту 300. Административна такса за упис у судски регистар на територији цијеле БиХ износи 300 КМ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.