Мјесто крунисања седам српских краљева

Кад се земља смири, а небо избистри рубин на узвишици изнад равнице забљештати у пуном сјају и љепоти.

Тако причају о љепоти манастира Жиче. О зрну рубина који на благој узвисини божански свијетли над краљевачком равницом и обасјава зубљом православља српски род више од осам вијекова.

Да је жив Костур Радованов, сликар, мислилац, чудак и словенски геније Милић од Мачве, сигурно би, а можда и јесте, на његовој слици изнад манастира Жиче пловило небом, посутим праменовима облака, седам краљевских круна украшених сафирима, рубинима и смарагдима, седам круна краљевске лозе Немањића.

У манастиру Жича, посвећеном Христу Спаситељу, за двије стотине година крунисано је седам краљева из династије Немањића. Кад су браћа, синови Стефана Немање принчеви Стефан Првовјенчани и Свети Сава 1219. године завршили зидање ове српске светиње, које је трајало десет година, одлучили су да то буде крунидбени манастир.

Пред олтаром ове богомоље први се крунисао њен задужбинар Стефан Првовјенчани. Крунисао га је и миропомазао први српски архиепископ Сава Немањић 1221. године. Послије Стефана Првовјенчаног, краљевском круном у Жичи окитио се његов најстарији син Радослав који је познат по томе што се оженио византијском принцезом. Незадовољна српска властела свргнула је Радослава и на престо довела његовог млађег брата Владислава који је крунисан у манастиру задужбини свог оца. Сљедећи Немањић који је у манастиру ставио краљевску круну на главу био је Радослављев млађи брат Владислав. За вријеме његове владавине Монголи су нападали Србију што је ослабило његов углед па је на краљевски престо засјео најмлађи син Стефана Првовјенчаног Урош, који је био ожењен Јеленом из породице Aнжујаца из Јужне Италије. Наслиједио га је, и крунисао се у Жичи његов син Драгутин, а затим Милутин.

За вријеме петовјековне таме под турском владавином у Жичи није било крунисања српских глава. У њој су миропомазани краљеви Милан и Aлександар Обреновић, затим Aлександар Карађорђевић и Петар Други Карађорђевић који је круну ставио кад је имао само 18 година. Догодило се то 1940. године.

Мајски дан љета Господњег у манастиру Жича. Игуманија Јелена даје благослов да у манастиру проведемо дан и осјетимо како изнутра дише ово свето мјесто. Она нема времена за причу, мора да брине о братству, сложној и тихој породици од 50 монахиња од којих свака, као пчеле у кошници, скрушеног погледа, лагано и ненаметљиво обавља своје послушаније.

Монахиња Доротеја, професор књижевности, као да чита молитву на вечерњем богослужењу, богобојажљиво, али и сигурношћу у гласу прича о бурној историји манастира.

- Свети Сава и Стефан Првовенчани су манастир изградили да буде мјесто крунисања српских владара, седиште архиепископије и центар српске православне вјере и духовности. Кад је зидање манастира завршено Свети Сава се у Никеји код грчког цара Теодора и патријарха васељенског Манојла изборио за самосталност Српске православне цркве. Свети Сава је постао први српски архиепископ, а његова резиденција била је баш у Жичи - прича монахиња Доротеја.

Стара монахиња, гледајући у отворене дланове као историјску читанку, истиче да је, након изградње Жича била најбогатији манастир у тадашњој држави.

- Стефан Првовенчани јој је поклонио неколико хиљада хектара земље, седам планина са правом кориштења природних богатстава, много стада и пастира и 54 села која су били њени феуди и која су радила за манастир. О богатству и сјају манастира, његове ризнице и дарова прочуло се и ван државе Немањића, па је и због тога и зато што је била центар православља за осам векова 17 пута страдао - говори монахиња Доротеја.

Жичу су пустошили и палили Бугари, Монголи, крсташи са запада, турски освајачи, али највећа разарања су јој нанијели Нијемци који су били добро проучили њен значај за духовност, културу и традицију српског народа.

- Њемачке штуке су бомбардовале манастирска здања 10. октобра 1941. године када је у потпуности срушен само један зид. Незадовољни учинком јер је највећа бомба, божјом промисли, промашила циљ, дошли су сутра на тенковима и запалили све што је било манастирско. Те звери у људском облику су стрељале, ни криве ни дужне, свих 50 калуђера - с горчином прича Доротеја.

У то вријеме игуман манастира Жиче био је доктор филозофије и историје Николај Велимировић. Добро знајући ко је он њемачки војници су га ухапсили, заточили у манастир Љубостињу, затим у једну цркву у Банату, а онда одвели у њемачки логор Дахау. Преживио је и умро у Aмерици.

Вријеме за вечерње богослужење у Жичи. Монахиња Ксенија, у свечаној монашкој ризи, са наборима, обилази храм и лупањем у клепало позива на молитву. Звук удараца дрвеног чекића о даску измамљује монахиње из келија које журно погнутих глава нестају у полутами цркве. Млађе чланице сестринства воде оне старије. Тај чудесни звук клепала продире до костију вјерника, буди у њима необична осјећања која се разлијевају тијелом као крв у венама. У полутами пред олтаром, коју разбија само слаба свјетлост са куполе светиње и титраво лелујање свијећа владика Хризостом, свакој монахињи појединачно и присутним на служби даје благослов.

Монахиње, као сјенке, клизе испред икона на олтару, промичу храмом по неком устаљеном невидљивом распореду, док се оне старије моле у дрвеним столицама уз зид храма.

Једна од њих свијећом насађеном на дугачко дрво церемонијално, у току службе пали друге на великом свећњаку, полијелеју изнад олтара који ће касније зањихати, а на крају, на исти начин погасити свијеће.

И док древном православном светињом, уз погледе светаца са преосталих фресака, брује гласови монахиња са пјевнице напољу ромиња мајска кишица добујући по лименом крову. Вјерницима, утонулим у молитву, изгледа да су са њиховим душама и душе Стефана Немање, Светог Саве, Стефана Првовјенчаног, владике Николаја, побијених 50 мученика калуђера и свих оних који су служили Богу и овом великом манастиру.

Фреске

Кад је манастир Жича завршен и освештан Свети Сава је из Цариграда довео најпознатије византијске сликаре и осликао њене зидове до посљедњег милиметра.

Историчар умјетности Радош Ракуш тврди да је под фрескама тада у храму било 870 квадратних метара. Касније уништено фрескосликарство обновио је краљ Милутин, а до данас су остале само двије оригиналне фреске и то Успење пресвете Богородице и Распеће Исусово.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.