Мјесто гдје душа проналази мир

Послије обилних падавина и хладноће на Тројице је угријало сунце - прави празнични дан. У манастирској порти вјернике и госте дочекује архимандрит Лазар Кршић, црквени великодостојник, али, како кажу у овом крају - душеван човјек да му равног нема.

За сваког има лијепу ријеч: за нејаке и убоге, вјерне и побожне, младе и старе, домаћине и сиромашне, болесне и здраве... За све њих је он само и једино отац Лазо.

Aрхимандрит Лазар у овај манастир је дошао прије тридесетак година из шамачког краја. Са собом је донио и младице винове лозе из очевог завичаја. Сада су оне велики хладњак под којим се одмарају посјетиоци манастира, а у јесен се сви сладе његовим сочним гроздовима. Уједно, отац Лазо је велики пријатељ новинара, умјетника и свих људи чиста срца.

Послије свих обавеза у манастиру и његовој парохији овај монах доста ради на уређењу веб странице манастира Тавна, изради фотографија и другог материјала. Тиме значајно помаже да се добар глас о манастиру чује још даље. И да се види све оно што се догађа у овом крају.

Када отац Лазар дочекује госте има се утисак да се он то поздравља са најрођенијим. Уосталом, и сви су његови у овом крају што вјерници, што пријатељи, што поштоваоци, што духовна дјеца.

Слично је и са сестринством. Игуманија Марта, као права домаћица када јој је крсна слава, са сестринством води рачуна да је свима потаман - да је све по реду и како то манастирски живот налаже. Додуше, у томе здушно помажу и жене из села.

Онда се огласише звона. Реска. Препознатљива у овом крају. Прхнуше голубови са звоника, а глас звона се разлијеже околином, одби се од подмајевичких брда, па се спустише долином рјечице Тавне до Дрине. Извише се изнад њених модрих врбака, па се расплинуше по гргољивим водама ове плаховите ријеке, те семберском и мачванском равницом. Звона најављују долазак епископа зворничко-тузланског Василија.

Сав побожан свијет начини дуг шпалир да владика уђе у манастирско двориште. Тишина каква доликује манастиру, владици, вјерницима и крсној слави. Одавно на светој литургији није био тако велики број вјерника.

Обреду су присуствовали и сликари - учесници Умјетничке колоније у семберском селу Бродац. Њих шездесетак из Русије, Бугарске, Македоније, Србије, Француске, Енглеске, Шведске и Српске. Некима је то био први пут да виде уживо како православни владика служи свету архијерејску литургију.

- Величанствено! Веома сам надахнута. Овако нешто свечано, топло, побожно и човјекољубиво још никада нисам доживјела - каже сликарка Марина Жилић из Новог Сада. Послије богослужења Марина је начинила велики број скица које ће убрзо прерасти у слике рађене уљем на платну.

Умјетнички фотограф колоније Божидар Витас из Београда наизмјенично је мијењао објективе на свом фотоапарату како би овјековјечио у фотографији тај догађај. Јулија Исаева из Бугарске, живи и слика у Паризу, напросто је гутала све призоре - слагала је успомене како би их касније на Монмартру пренијела на платно.

О Тројицама сви послови на њивама, у воћњацима повртњацима, на ливадама и у сеоским двориштима стају. Празник је над празницима. И манастирска слава. Обављати било који посао велико је светогрђе. Зато је и импозантан број вјерника код свог манастира.

- Од малих ногу долазим на Тројице у манастир. Осим што осјећам потребу за тим, овдје видим многе пријатеље и познанике које дуго нисам срео. Овдје су и најискреније приче - каже Томо Симић из Зворника.

Да је то тако и да се овом манастиру увијек долазило и када је невоља и болест, радост и крштење, вјенчање и свадба, нијемо свједоче степеници на јужним манастирским вратима. Од босих ногу и опанака на тврдом камену су начињена видљива удубљења. Кроз ова врата још од четрнаестог вијека пролазе послије молитви и литургија вјерници: ратари, сточари, воћари - домаћини. Мало по мало, па су удубљења од њихових стопала нижа од површине степеника за десетак центиметара. Вјерује се да овако нешто више не постоји ни у једном православном храму.

Ова удубљења су понос манастира и његовог свештенства. Лако се она могу савременим зидарским средствима изравнати, а онда степенике углачати, али тако нешто овдје не бива - удубљења у степеницима су у свим причама о побожности и православној вјери поред Дрине и око ње.

По завршетку литургије вјерници се друже у манастирском дворишту, на ливадама око њега, у хладовини кестенова и липа. Сједе и људују кумови, рођаци, пријатељи, исписници, ратни другови, пријатељи из војске... Људују тако паори из бијељинских села, воћари из околине Зворника, кречари, чамџије, пчелари, мајстори, професори, љекари, дјеца... Све слике за велики рам.

Да се могу урамити све те слике од када се слави Тројичин дан у манастиру Тавна онда би то била највећа галерија портрета и пејзажа на свијету.

Aко ништа бар ће тако бити на сликарским платнима широм свијета када се учесници брочанске колоније врате у своје домициле. Инспирације упијене на Тројичин дан у манастиру Тавна сигурно су неисцрпне. Тако нешто једино може бити на овом светом мјесту на тромеђи општина Бијељина, Зворник и Угљевик. Тако увијек било, тако ће бити во вијеки вјекова.

Вјенчићи

Већина сликара први пут је видјела да се на Тројичин дан у манастир уноси свјежа трава од које вјерници праве вјенчиће и носе их кућама. Од траве која је била у манастиру ускоро ће вјенчићи бити у атељеима у Москви, Петрограду, Софији, Београду, Крушевцу, Скопљу, Ужицу, Бијељини, Паризу, Лондону...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.