Митови и заблуде о тероризму

Мало је друштвених феномена који су толико обавијени митовима и заблудама као што је то случај са тероризмом. Први од митова јесте да је то нова појава, други да је повезана са религиозним радикализмом. Људска заборавност је карактеристика свих друштава и свих историјских епоха, па и наше. Зато се и догађа да се послије сваког терористичког напада говори о „историјским преседанима" и „новим ерама" у међународним односима.

Религиозни и секуларни коријени тероризма

Европа је у другој половини 20. вијека била највећа жртва тероризма. Треба се само подсјетити „Болоњског масакра" у коме су припадници десничарске организације Језгро наоружане револуције (НАР) разнијели болоњску жељезничку станицу и усмртили 85 људи августа 1980.

Или отмице и убиства италијанског премијера Алда Мора коју су извршили припадници екстремне љевичарске терористичке организације Црвене бригаде. Треба се подсјетити напада које планирао и извршавао Карлос Шакал широм Европе и група Бадер-Мајнхоф у Њемачкој.

Сви ови напади били су драстични као и данашњи и односили су велики број невиних жртава. Планирали су их и извршавали љевичари и десничари имуни на религијске идеје.

Мада, коријени тероризма досежу времена када су религиозне идеје биле покретач друштвених кретања. Зилоти, јеврејски ослободилачки покрет, жељели су да уз помоћ атентата и убистава ослободе тадашњу Палестину римске окупације. На крају су подигли општи устанак који је угушен у крви; асасини, дио исмаилитске шиитске секте, у раном средњем вијеку су утеривали страх у кости хришћанским и сунитским владарима толико да је у неколико европских језика ријеч асасин постала синоним за убицу.

Међутим, модерни тероризам има секуларне коријене; настао је из анархистичког покрета. Руски цар Александар Други, италијански краљ Умберто Први, аустријска царица Елизабета, француски предсједник Карно, амерички предсједник Макинли и шпански премијер Кановас пали су као жртве атентата које су извршили анархистички терористи.

На секуларним основама настали су и модерни терористички покрети у 20. вијеку, којима се придружио још један моменат — жеља за националним ослобођењем. Поред Црвених бригада, Бадер-Мајнхоф групе, Карлоса Шакала, у Европи су послије Другог свјетског рата настале и Ирска републиканска армија и баскијска ЕТА, које су биле спој радикалне љевице и национално-ослободилачких покрета. Са њима су у корак ишле и десничарске екстремистичке групе, као што је већ поменути НАР, које су настале на, такође секуларним, нацистичким и фашистичким традицијама.

Тероризам је настао у Европи, а не на Блиском истоку

Трећи мит који се, од терористичког напада на Њујорк 11. септембра 2001, увријежио у главама људи јесте да је тероризам блискоисточни феномен. Као што смо видјели, није, јер се тероризам, заправо, из Европе прелио на Блиски исток.

Чак ни на Блиском истоку тероризам испрва није повезиван са вјерским фанатизмом, већ са покушајима националног ослобођења Палестине. Палестинска ослободилачка организација (ПЛО) била је, и данас је, секуларна, љевичарска организација која се у једној фази своје борбе користила тероризмом као средством за постизање циља — ослобођење Палестине. Као резултат одустајања ПЛО од тероризма појавило се десетине мањих терористичких организација које се нису слагале са том политиком и које су такође биле љевичарске.

Вјерски фанатизам постаје начело окупљања терориста тек са појавом талибана у Авганистану. Од тада до данас, тероризам се повезује са вјерским (исламским) фанатизмом.

Од терориста до угледних грађана

Урлике Мајнхоф као млада новинарка - тада још није постала чланица терористичке групе Фракција црвених бригада познатија под називом Бадер - Мајнхоф група

Модерни терористички таласи имали су фазе настанка, зенита и опадања. За њихов настанак увијек је потребан окидач као што је незадовољство ширих слојева стањем у друштву. Групе попут руске „Земља и воља" у 19. вијеку, или италијанских Црвених бригада средином 20. вијека настале су услед незадовољства стањем у царској Русији и Италији и тежиле су да својим терористичким активностима покрену шире слојеве становништва на акцију и преображај друштва.

Слично је и са терористичким организацијама које су за циљ имале национално ослобођење. Оно што је карактеристично за све њих јесте да су се терористичке организације увијек понашале и понашају се стихијски — појављивале би се и нестајале у одређеном тренутку.

Таласи тероризма прекидали би се из више разлога. Прво, саме терористичке организације извитоперавале би се од идеалистичких организација у обичне пљачкашке банде, као што се десило Црвеним бригадама које су почеле да пљачкају банке под изговором „експропријације средстава за револуционарну борбу", чиме су компромитовале саме себе.

Друго, терористичке организације биле су засноване на нејасним и често неостваривим идеалима. Када путем терора желите да створите идеално и мирољубиво друштво, покушавате да спојите неспојиво.

Национално-ослободилачке терористичке организације одустајале су од тероризма као средства борбе или су инкорпориране у мировне процесе, као што се десило са ИРА или ПЛО.

Нестанак и компромитација идеолошких матрица као што је био комунизам још је један разлог нестанка терористичких организација које су харале свијетом у другој половини 20. вијека. Усклик Карлоса Шакала „Живела свјетска револуција!" на суђењу у Француској 2000. више је звучао као узвик очајног комедијаша него као озбиљна политичка парола.

На крају крајева, људи одрастају, мијењају политичка гледишта, сазријевају. То се догодило и са припадницима и симпатизерима двадесетовековних терористичких организација. ПЛО је, одустајући од тероризма постао озбиљна политичка снага, а многи припадници и симпатизери Црвених бригада или Бадер-Мајнхоф групе постали су угледни интелектуалци, банкари, умјетници, припадници друштвене елите коју су у младости презирали толико да су жељели да јој затру сваки траг.

Тероризам је, према томе, континуирана историјска појава која се временом мијења. Талас тероризма који је запљуснуо свијет од почетка 21. вијека само је нова фаза у развоју старе историјске појаве заоденута копреном радикалног ислама и питање је колико ће трајати. Она постаје драстичнија зато што је спроводе нове организације (Ал Каиду је заменио ИД) које вјерују да су стара средства била неадекватна.

Оно што вође ИД-а заборављају, то је да тероризам, осим у случају када се ради о званичној државној политици, као што је био у револуционарној Француској или на почетку Октобарске револуције, не даје резултате.

Вјерски фанатизам било које врсте је идеологија као и свака друга и, као и свака неуспјешна идеологија, а да је тако учи нас историја, урушиће се сам од себе. Његова успјешност у утјеривању страха зависи од медијске помпезности и помпезности политичара који сваки час објављују „рат тероризму". Умјесто помпезности, много је разложније борити се против терориста и уништити их у самом њиховом језгру. Такође и радити на разобличавању њихове идеологије, и ту лежи прави напор. Јер терористичка идеологија је толико бесмислена да је потребно бити прави стручњак да бисте је разобличили.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.