Митови и легенде за сваку прилику

Грци се додуше јесу окупили, али у штрајковима и протестима на улицама Aтине. У међувремену, издавачке куће и филмски студији широм Запада богате се захваљујући причама и ликовима из старе Грчке: ријеч је о прегршт филмова и књига заснованим на хеленистичкој традицији, а све је кулминирало 2. априла премијером високобуџетног филма "Борба Титана", "римејка" рађеног у 3Д техници.

Све оно што западна цивилизација и култура дугују Грчкој толико је познато и раширено, да се ту нема шта додати ни одузети. Међутим, с времена на вријеме ваља се подсјетити како је тај дуг генерацијама растао. Замислите заоставштину старих Грка као собу пуну савршених ствари - костима и реквизита погодних за сваку прилику, гдје све зависи од надахнућа извођача.

У вријеме романтичара, Шели је обрадио једну од Есхилових драма како би привукао пажњу свјетске јавности на борбу Грка за независност. "Одисеја" је Џемсу Џојсу дала образац за ремек-дјело модернизма 20. вијека. Не тако давно, у верзији "Борбе Титана" из 1981. године, продуценти су се вратили миту о Персеју да би... Добро, није баш јасно шта су хтјели, осим можда да прикажу тада младог глумца Харија Хамлина са увојцима који су му давали изглед полубожанства. То им је и успјело.

У посљедњих неколико година, умјетници су више него иначе посезали у заоставштину хеленизма. Не постоји заједнички образац за све те "позајмице" које су се у посљедње вријеме нашле на полицама књижара, позорницама и великим екранима, осим претпоставки да све те приче о боговима и херојима могу бити релевантне и за наше доба.

Како би се схватило све богатство и динамичност хеленизма, треба се присјетити оних слика на којима су мушкарци строгог изгледа у тогама и рушевине старе Aтине обасјане Сунцем. Маштовита књижевност, нарочито поеме и драме, су неуништиви споменик славе античке Грчке. Хомерови епови "Илијада" и "Одисеја" осликавају свијет у ком односи богова и смртника обилују љубавима, завјерама и биткама. Тај спој фантастичног спектакла и узвишене људске драме је веома фотогеничан, а тиме и погодан за свијет Холивуда. Међутим, то не значи да ће сваки пројект те врсте бити успјешан.

Сјетимо се "Троје", "блокбастера" од прије неколико година. Керолајн Aлександар у својој новој књизи "Рат у ком је убијен Aхил" примјећује да "нема те акције у 'Илијади' која нема инспирацију у божанском". Међутим, сам филм не дозвољава уплитање богова, већ гледаоцу препушта да сам пронађе најадекватније објашњење о узроцима Тројанског рата, што се није показало као успјешно. Aхил, на начин како га је одглумио Бред Пит, није био полубожанска машина за убијање који је горко зажалио због властитог ратничког бијеса; у филму он више наликује неком златокосом сурферу који је ту неким чудом долутао са обала Калифорније.

Необични спојеви чудесних митова и блиске нам стварности говоре да су Хомер и други велики трагичари Aтине добро знали шта раде када су вријеме догађања свих својих прича смјестили у далеку прошлост. У "Грчкој трагедији", исцрпној студији о Есхилу, Софоклу и Еурипиду, Едит Хол истиче да је тако велики временски јаз био веома значајан за тадашње драматичаре, јер им је омогућавао да појасне "страхове, тежње, напетости и противрјечности које су карактерисале атинско друштво и мисао". Поред оштроумности њиховог приповиједања, јасна је намјера античких трагичара да књижевношћу покушају одговорити на тешка питања о дуготрајности хеленске културе.

Обрада

Уколико филмски продуценти и други умјетници желе да на прави начин обраде античке грчке митове, није довољно само позајмити занимљиве легенде и муње са Олимпа. Потребно је да прије свега узму у обзир тај критички импулс, који је најзаслужнији за настанак тих митова и легенди.

Превео: Миленко Киндл

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.