Мистерија црвеног града

Предио одише снагом воде, која из сваког кутка земље куља, шуми, обрушава се, потоци се пробијају и вијугају поред грабових стабала, провлаче испод сводова мостова и журе ка спајању у неку велику моћну ријеку.

И онда из раја праисконске природе, кроз завјесу водених капљица послије њиховог скока са водопада отвара се видик на нестваран предио.

Поглед се устремљује горе, ка праменовима бјеличастих облака у које се, као задебљали врхови зарђалих средњовјековних копаља, убадају чудне грађевине од земље и камена.

Путник, који први пут ходи овим просторима, крочио је изненада, у неки нови свијет, у чаробну причу давно слушану у топлом крилу своје баке, у Ђавољу варош, која је удаљена 27 километара југоисточно од Куршумлије.

У овој вароши све је другачије од осталих. Необични стубови  жућкасто-наранџасте боје, храпави и изборани, закачени на леђа литице, жуде ка висинама, али им се та жеља да додирну облаке, као и у животу људи, слама под теретом тешких камених капа, које их сабијају ка земљи из које све почиње и у којој се све  завршава.

Ове горостасне фигуре, пред којима је човјек сићушан мрав у стољетној шуми, личе на трапаве дивове издужених вратова и дебелих стомака.

Скуп ових фигура, а кажу да их има више од двије стотине, личи на окамењену породицу, коју снагом тијела надгледа намргођени домаћин, издвојен и строгоћом ограђен од осталих, а чељад, други камено-земљани стубови, у дрхтавици прибијени једно уз друго чекају његова наређења.

Уз скуте мајки шћућурена су дјеца, заштићена њиховим тијелима, заклоњена од злих вјетрова и свих недаћа које им живот носи.

И док старци, начети вјетром, кишама и сњеговима, губе прво камене капе, а онда им се и тијело осипа и троши, лагано умиру претварајући се у прах овоземаљски, на другој страни литице, из жуто-сасушене земље стидљиво ничу малишани, бјежећи од приземљице ка висинама.

За све што одудара од обичног, што је неуобичајено, чудно и несвакидашње, све оно што људи не могу да објасне, премјештају га из овог у неки други, тајанствени, мистични па често и суровији свијет.

Вијековима су мјештани села Ђаке, које се налази близу пјешчаних фигура, гледали у ово чудо, страховали пред њим, дивили му се и истовремено мислили да је ово работа самих ђавола.

Професор Драгић Живковић је рођен у овом селу, које је најближе пјешчаним пирамидама. Још као дијете се наслушао предања о Ђавољој вароши и њеном настанку.

- Легенда говори да су се овдје срели сватови те да се прелијепа дјевојка обећала двојици момака. Пошто се нису могли договорити чија је, дошло је до међусобног крвавог обрачуна. Бог је онда окаменио и сватове и дјевојку. Стари сват је покушао да побјегне, то је онај велики измакнути пјешчани стуб, али је и њега стигла божија казна. Из очију прелијепе дјевојке потекле су крваве сузе. То су они црвени извори - прича професор Живковић.

Према једном од народних предања, ту су живјели мирни људи који су били велики вјерници. Пошто је то сметало ђаволу он им је припремио ђавољу воду. Када су је попили омамљени мјештани су заборавили на родбинске односе и ријешили да вјенчају брата и сестру. Ђавоља посла покушала је да спријечи добра вила, а пошто у томе није успјела замолила је Бога да он то учини. Тада је пала јака киша, спојило се небо са земљом, дунуо јак хладан вјетар који је окаменио младенце и сватове тачно на улазу у цркву.

О томе како су настала ова чуда природе прича и туризмолог Радован Танасковић.

- Натовари се једном човјеку ђаво на леђа па никако да га се отараси. Кад то није могао да учини замоли самог ђавола да му каже. Он га подучи да оде тамо гдје су шупља брда, рудници жељеза, па ће га се ријешити. Човјек то учини али кад дође прекрсти се и ђаво спаде с леђа, полудје и поче скакати по брдима. Гдје је ударио својим копитама тамо су настале пирамиде - прича Танасковић.

Стручњаци тврде да су земљане фигуре са каменом на врху, тешком и по стотину килограма, настале у специфичном ерозивном процесу. Кише су спирале земљу и односиле је, а њене чвршће слојеве штитила је камена плоча на врху. Тако су пирамиде расле као гљиве послије кише. Тај вајарски рад невидљивог умјетника даље обликује вјетар, киша, мраз и снијег, дајући му чврстину и посебну боју.

У овој долини расту закржљали храстови, који личе на пауке, грабови у виду хоботница и стабла са отвореним утробама. Све је, по легенди, у знаку ђавољих послова. Овдје извире црвена ђавоља вода, ту је ђавоља јаруга, а старије посјетиоце до Ђавоље вароши возе ђавоље кочије.

Становници околних села са страхом улазе у Ђавољу варош. Причају да се ноћу, између пјешчаних стубова чују чудни, ђавољи гласови. Нико од њих, па ни они најхрабрији не смију да заноће у овом вражијем граду.

Бака Десимирка Ивановић се сјећа да је као дијете око пирамида чувала овце и то само до сумрака. Догодило се једном да се чобанин попео на омању пирамиду и скинуо њену камену капу. Онда се, каже бака, укочио и није никако могао да сиђе док нису дошли сељаци са мердевинама.

Управник Ђавоље вароши, коју је Србија 1995. године прогласила за природно добро од изузетног значаја, Радоје Стјепановић каже да годишње овај природни феномен посјети и до 70.000 туриста. У избору за “Нових седам свјетских чуда” пјешчане пирамиде су се нашле на листи од 77 кандидата.

Вода

У Ђавољој вароши се налази неколико извора из којих тече црвена вода која настаје оксидацијом жељезне руде.

- Извори су специфични јер је вода у њима екстремно кисела и хладна са пХ вриједности 1,5 и са високом минерализацијом од 15 грама на литар воде. Овакве воде су ријетке у свијету. Народ их употребљава за лијечење, иако стручњаци то не препоручују - прича кустос Ђавоље вароши Сузана Бачанин.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.