Мирослав Мићо Стојановић: Кувар који је направио прву карађорђеву шницлу
"Карађорђеву шницлу" сигурно сте пробали бар једном у животу, а ако сте се икада и запитали како и када је настао чувени српски специјалитет назван по вођи Првог српског устанка, ту смо да вам откријемо творца - Београђанина Милована Мићу Стојановића, кулинарског мага и професора кулинарства у пензији, који је овом шницлом, па "његушким стеком" и са још бар стотињак националних специјалитета чији је аутор, оставио неизбрисив печат кухињи СФРЈ и Србије.
Без њега, од 1956. године, па до смрти председника СФРЈ Јосипа Броза Тита, није прошао ниједан државни пријем на највишем нивоу, а током те две и по деценије припремао је специјалитете за 190 најпознатијих светских државника. Лако му је пошло за руком да се прослави и у најчувенијем њујоршком хотелу "Валдорф асторија", смештеном недалеко од Палате Уједињених нација, где одседа политички врх планете, глумачки крем и yетсетери.
Стојановића смо пронашли у земунском ресторану, који по њему носи име "Мићина таверна". Пре пар година га је препустио сину Милану, једином од троје деце, који је пошао његовим стопама. Aли... Кад год се пожели кувања, наврати да наследнику помогне својим умећем.
У разговору за "Глас Српске" открива да је замисао о справљању специјалитета, који би понели име историјских великана стара скоро пола века, настала у време велике Југославије. Тада је, како каже, схватио да у светској гастрономској литератури нема "нашег националног јела". Хтео је да буду одраз оригиналности овог поднебља и народа и да свет уз помоћ њих чује више о његовој земљи.
- На идеју да направим, "карађорђеву шницлу" навела ме је још 1959. године руска спикерка која је тражила да јој спремим "кијевски котлет". Како нисам имао пилетине и бута, справио сам шницлу пуњену кајмаком и назвао је по српском вожду - присећа се Мића.
Скоро 30 лета касније, 1986. његов "његушки стек" га је у Луксембургу овенчао златом.
- Такво јело ми је пало на памет док сам секао његушку пршуту, на чијим је костима остало нешто меса које сам, као добар економ, хтео да искористим. Почео сам да размишљам како да укомпонујем те рестлове и досетио се да би могао да их самељем, додам црногорског сира, мајчине душице и кадуље и да напуним комад меса. Сваки стек може да се пече на жару, с мало масноће, а по мом рецепту се уочи служења на њега ставља куглица кајмака или по црногорски, скоруба - открива Стојановић, објашњавајући да је оставио у називу специјалитета страну реч "стек", јер сматра да кулинарске лексиконе не треба мењати. Уосталом, како каже, на енглеском боље звучи, него у нашем преводу "комад меса".
Поменути специјалитети донели су му славу свуда где их је спремао, од СAД, преко Шведске до афричке Обале Слоноваче и Далеког истока... Прича како су у Сингапуру били одушевљени његовим специјалитетима и тврди да и данас ако, у тамошњим ресторанима, затражите "карађорђеву шницлу", сигурно ће вам је сервирати.
Један од његових гастро проналазака су и "опленачке палачинке" за тадашњег француског председника Жискар де Стена. Објашњава да је млевене орахе, уместо с ванилом, помешао са српском шљивовицом, дајући им тако национални укус. Увио их у облик српске шајкаче и изнео Де Стену.
Из времена док је радио код Тита, у сећању му је остао ручак у Сплиту, почетком лета, пре 49 година, када је југословенски председник са сарадницима Леком Ранковићем, Владимиром Бакарићем, Иваном Гошњаком и писцем Мирославом Крлежом угостио легендарног британског премијера Винстона Черчила. Сећа се да је припремио закуску "вис", филе "велингтон", парфе од бадема, шумске јагоде, а уз бело и црно вино служен је шампањац "нордон руж". И Черчил је био више него задовољан.
За наше читаоце познати кулинар је пристао да исприча и једну анегдоту о Титу за пуном трпезом.
- На важном ручку који је Броз приредио три конобара су услуживала једног госта, па се у тој гужви један од њих, са шпагетима "миланезе" у рукама, нагнуо над председником. За тили час маршалова голубије сива униформа била је прекривена црвеним сосом и тестенином. Ордонанс је скочио и другом блузом огрнуо га, а завладао је мук и страх како ће Тито одреаговати на овај кикс. Он је, међутим, само погледао келнера, осмехнуо се и рекао "Добро, Бога ти, кад си ми већ ово насуо на леђа, па сипај нешто и у тањир" - препричава Стојановић.
A, што је за алпинисту највиши врх Хималаја, за кулинаре је ексклузивни "Валдорф асторија", где је неко време живео Никола Тесла, док је искључиво у том најпрестижнијем хотелу амерички председник Рузвелт приређивао пријеме. Мића је један од ретких кулинара који је успео да освоји врх гастрономије СAД. Било је то од 1960. до 1963. када је радио за амбасадора СФРЈ у УН.
Насљедник
Супруга прослављеног кувара и предавача бавила се истим послом и предавала у средњој угоститељској школи, а син Милан, који је од родитеља преузео таверну, усавршавао се у Италији и Немачкој. Ипак најдрагоценији су му савети познатих родитеља. Мића се узда да ће кулинарску лозу Стојановића, после њега и сина, у трећој генерацији, наставити унук Матеја. Дечак који има десет година, према дединој причи, одличну "карађорђеву шницлу", знао је да направи пре него што је пошао у школу.
Живот
Милован Стојановић је рођен у једном селу крај Груже 1935. године, али је сам остао као шестогодишњак, када су му родитељи стрељани 1941. године у Крагујевцу. После Другог светског рата је смештен у београдски дом "Ђура Ђаковић".
- Хтео сам да упишем одсек за конобаре у средњој угоститељској школи, али ми је неки Рус испричао да су сви келнери лопови. Био сам врло млад, препале су ме те речи и отишао сам на куварски смер – сећа се Мића како је све почело.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
