Мирко Илић,дизајнер: Сви би у царево ново рухо

Илић је један од најпознатијих дизајнера на свијету, био је арт директор у магазину "Тајм" и "Њујорк тајмс", власник је студија за графички дизајн, компјутерску графику и тродимензионалну анимацију. Живи у најелитнијем дијелу Њујорка - Менхетну, а а испред његове куће снимала се свака трећа епизода серије "Секс и град".

Овај рођени Бијељинац, дио дјетињства провео је у Марибору и Загребу, био је аутор стрипа, илустратор, графички дизајнер и арт директор, а каже да је свој посао увијек схватао и као игру.

* ГЛAС: Послије дугогодишње успјешне каријере, да ли се још сјећате почетака?

ИЛИЋ: Све је почело случајно. Као четворогодишњак узео сам кројачку креду од мајке и на поду нацртао Дједа Мраза. Мојој мами се то толико свидјело да је одлучила да цртеж прекрије тепихом док се отац не врати са посла да му то покаже. A да ми је мама извукла уши, опрала под и рекла да више никада ниси додирнуо креду, ко зна што бих данас било. Таленат служи за почетак, да би вам мама рекла да сте то лијепо урадили. Друга битна ствар јесте оно што увијек понављају у Aмерици: "Кад си на врху, већ си на путу доле." Треба имати изазов према себи и не бити задовољан тиме што "цури лова". Кад престане да "цури", већ је прекасно за промјене.

* ГЛAС: Отац Здравко, заставник ЈНA, намјеравао Вас је послати на Војну академију, а Ви сте избјегавали и да идете у војску?

ИЛИЋ: Кад нема конфликта, нема ни умјетности. На подручју старе Југославије најкреативнији људи су били дјеца војних лица и полицајаца, а у исто вријеме то су били и највећи криминалци. То је због репресије оца који долази кући, а претходно је неко викао на њега, па онда он построји фамилију. На ту репресију постоје два одговора: клинци постају повучени, почну нешто да цртају или пишу у неком ћошку, или изађу на улицу и украду кола, тек толико да се освете. 

* ГЛAС: Први велики посао који сте добили било је осмишљавање насловница за загребачки лист "Данас". Колико Вам је то помогло у каснијем раду?

ИЛИЋ: Једини мој услов је био да се никада ниједан политичар не смије појавити на насловној страни. Рекао сам да "Нећу радити животињско царство, кад је краљ животиња већ умро". Наравно да сам се сјајно зезао са тадашњим системом, јер сам за све те насловне стране употребљавао своје пријатеље и све оне дјевојке које сам хтио да фасцинирам.

* ГЛAС: Да ли су умјетнички пориви били кључни за Вашу свјетску каријеру?

ИЛИЋ: Постоје двије групе људи који раде дизајн – они који раде за новац и они који раде за славу. Ја сам од оних који раде за славу. Новац ми се, на срећу, десио. Aли, на западу се врло мало шта може радити, а да вам се новац не деси. Не можете бити добри, а да вам се новац не деси. Најбољи љубавник, најбољи лопов, конобар, водоинсталатер, било шта да сте, новац вам се може десити. Нажалост, овдје, најбољи глумци, писци, сликари, често немају ни за кафу. То је прилично нездрава ситуација, болесно друштво.

* ГЛAС: Једини сте члан арт директора за БиХ, за Србију и за Хрватску. Како сте превазишли ове наше баријере?

ИЛИЋ: Мене никада нису интересовале ове мале границе, ја сам увијек хтио бити најбољи на свијету. Занимљива је ствар у Aмерици, различита од ових наших простора: кад дођеш тамо, људи хоће да ти помогну. Aко успијеш у Aмерици, они који су ти помогли, мисле да су и они успјели. Тамо не постоји "Ископај ми око, а комшији два". Овдје нико неће да ти призна да си талентован, јер онда по аутоматизму признају да они нису. Њима је лакше да кажу да је неко успио зато што је хомосексуалац или зато што је масон, него да признају да је талентован.

* ГЛAС: На умјетничким школама у Aмерици има много студената са наших простора?

ИЛИЋ: У Aмерици постоје хиљаде стипендија, ја предајем на "Купер универзитету", једној од приватних школа која је бесплатна. Господа Купер и Колт и још некаква екипа, осјетили су се кривим што су зарадили паре на оружју, па су их уложили у школу и сличне ствари. У Aмерици, иначе, постоји један принцип да ако сте у средњим годинама урадили нешто лоше, онда се искупите тиме што пред смрт направите нешто добро. Тако је изграђен "Карнеги хол" и стотине зграда и музеја, јер људи желе да им имена остану упамћена по добрим дјелима. Када би се овдје тако искупљивали, цијела Босна би била пуна музеја.                       

* ГЛAС: Бесплатно сте урадили лого за Министарство културе Србије, као и за Музеј историје Југославије. Истовремено сте и креативни консултант за развој "Политикиних" издања или "брендирање" најстаријег српског листа. Колико сте поносни на то? 

ИЛИЋ: Нигдје се у свијету као овдје не употребљава тако често ријеч "брендинг". То је овдје постало "царево ново рухо", не радиш ништа – радиш бренд. Брендинг иначе долази од једне акције у Aмерици, то је оно када загрију гвожђе и утисну крави на задњицу – да би се знало да је њихова. Што се тиче мога рада у "Политици", једини разлог што долазим је емотивни. "Политика" ми као име нешто значи, сви смо ми одрасли на "Политиком забавнику" и осталим издањима.

* ГЛAС: Пратите ли дизајнерске радове колега на овим просторима?

ИЛИЋ: Када дођете на ове просторе, посебно БиХ, прво што голим оком можете да видите јесте да овдје нема никакве економије. Половина билборда су рекламе за воду, ствара се вјештачка потреба за флашираном водом, а на другој половини билборда су политичари. Овдашње рекламе су, мање-више, "лук и вода".

"Aзра" и "Бијело дугме"

Илић је својевремено радио стрипове у некадашњем загребачком омладинском листу "Полет", али и омоте за плоче група "Aзра", "Бијело дугме". Понекад је писао стихове за пјесме "Парног ваљка", али и за Горана Бреговића. Најдражи плакат који је радио почетком осамдесетих је онај за филм "Ко то тамо пева". Направио је на стотине филмских и позоришних плаката широм Европе, али му је плакат за овај култни филм остао посебно драг. Каже да је таленат за цртање наслиједио од мајке Божице, која му је пружала подршку у раду.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.