Мирише још Јованкина бијела кафа

Радоје ТAСИЋ
Мирише још Јованкина бијела кафа

ПРОЗОРИ без зјеница, шупљи, капа крова проваљена, павита у пукотинама зидова, а шибље буја и расте правећи живи ланац око школске зграде у селу Велетову, удаљеном петнаестак километара од Вишеграда.


Налакћен на полусрушену ограду од лучевих ручно резаних дасака старина Видоје Станојчић на заласку сунца посматра обрисе ове камене грађевине, смјештене на најљепшем зараванку овог питомог села. Гледа у нахерене димњаке, а не види их, али чује вриску и грају дјеце и послужитеља Вукосаву убрађену у мараму браон боје како маше бронзаним звоном означавајући почетак наставе.

- Послије Другог свјетског рата школа је била у приватној кући Средоја Aндрића у засеоку Кула, у подруму, гдје сам и ја учио. Долазили су ту на наставу ђаци из села Црнчића, Јелашаца, Стоца, Тетребице, Тасића и Босанске Јагодине. Табали по снијегу у опанцима прешњацима од свињске коже, а кад отопли ишли су и боси - присјећа се Видоје школских дана.

Видојевог оца у том подруму учила је учитељица Цила, запамћена по праменовима дуге плаве косе и цицаној хаљини око које су облијетали сеоски момци. У тој кући школа је била и прије Другог свјетског рата, да би касније изграђена нова на темељима старе аустроугарске жандармеријске касарне у којој су били бркати жандарми граничари и контролисали границу са Србијом.

- У школу у Aндрића кући ишло је више од 120 ученика и старих и младих у двије смјене. Било их је који су били година као и учитељице. Она нас је ако нисмо научили да рачунамо и пишемо, а из земљописа са којим се државама граничи наша Југославија,  кажњавала клечањем на љускама ораха или смо сами морали одсјећи прут да нас ишиба по длановима - прича Видоје.

Старији ученици, већ момци на женидбу, договарали су се да због тога ишибају учитељицу, али то сазнали њихови родитељи па бојећи се милиције спријечише работу.

У школу су, по наредби тадашњих власти, морале ићи и жене и дјевојке у вечерњу школу или течај све док не би научиле да читају и пишу. Прије тога морале су се "добровољно" учланити у AФЖ.

- Ви млади ђаци учите слова годину дана, а ми за једно вече четири њих научимо -  хвалила се на сијелу нека Станојка из Јелашаца.

Нова школска зграда, она која данас одбројава посљедње дане, изграђена је 1953. године "добровољним акцијама" народа, како је говорила власт, жељног напретка и знања и социјалистичког просперитета.

- Био је то главни догађај у овим селима. У близини је отворен каменолом, а камен се по шинама на вагонетићима превозио до градилишта. На бријегу Подбунар направљена је кречана, а сељаци су сјекли стољетна стабла борова по Тетребици и резали их дубећим тестерама. Свако домаћинство у Велетову добило је од одборника задатак да извуче од жељезничке станице у Босанској Јагодини одређен број црепова на воловима или коњима -  прича Видоје.

Старији су увече, за синијом, испредали приче о чувеним мајсторима Осаћанима из околине Сребренице који су тесали камен и зидали зидове грађевине. Једино њима власт је плаћала дневнице.

У крајичку Видојевог сјећања је писаљка и таблица на којој се писало и рачунало, уџбеници, буквар "са Титовом сликом на првој страни", па онда земљопис и природопис. Зна да је у школи била ђачка кухиња у којој је куварица бака Јованка из Тасића припремала бијелу кафу од млијека у праху, а сваки ђак је добијао по двије кришчице бијелог хљеба.

- Многи од тих ђака су по једну кришку "сомуна" носили кући браћи и сестрама, јер је тада била биједа и неимаштина, а јео се само кукурузни хљеб - казује Видоје.

Почетак је априла 2008. године. У једној од учионица пронашли

смо само стару исписану клупу скамију и искрзану школску таблу. У њој више ништа није остало. Кроз прозор, без стакала, у мислима Видоја Станојчића допире још дјечији смијех. Лебди слика строге учитељице, шуште листови на буквару и мотају се плетенице неке дјевојчице из Црнчића из задње клупе њених крупних немирних очију и румених образа.

                                    

 

Закована врата

У школама у Велетову ученике су учили, поред Циле, још нека учитељица Зора, па Боривоје Станковић, Вера и Мићо Јовић, Ружа и Момир Сердар, Aзиз Табаковић, Исмет Курспахић, Милутин Ћехо и посљедњи учитељ Михајло Кузмановић.

Он је, кад је спала књига на два слова, школа на два ђака заувијек замандалио школска врата и заковао их унакрст дрвеним даскама.



Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана