Милан - Лане Гутовић о позоришту, телевизији, животу ...

 Судбина је учинила да се бавим послом у коме се сусрећем са хиљадама људи. Само сам то имао у плану. Међутим, ни то ми се није остварило - рекао је у интервјуу за “Глас Српске” познати глумац Милане - Лане Гутовић, кога публика већ деценијама гледа на позоришним даскама и телевизијским серијама.

*  Публика Вас памти по улогама Шојића из “Тесне коже”, а 15 година касније тај лик сте пренијели у серију “Бела лађа”. Каква су искуства?

ГУТОВИЋ: Глумац би требао да буде идеалан шизофреник. То би дефинитивно требала да му буде дијагноза. Значи, човек који се шизофрено дели на више ликова који би у њему морали да живе. Суштина је у томе да човек може да игра једну улогу. Код писца постоји један роман, једна тема и једна песма. Зато Борхес каже: “Ја сам написао један текст и једну песму.” Као глумац играм један лик који пролази метаморфозе. У њему се осећам врло удобно и када играм господина Шојића (морам да кажем господина зато што је сада већ политичар), чак и када је био само директор неке фирме мени је било угодно. Публика га је волела због тога што је у њему препознавала саму себе и није знала да се смеје себи. Људи су били уверени да се смеју мени.

* Људи су Вас често идентификовали са Шојићем. Да ли Вам то смета?

ГУТОВИЋ: Тешко да би могли да ме идентификују са Шојићем, који је Пироћанац. Немам речник који он има, али мислим да је тајна успеха тог лика била баш у томе што су људи проналазили себе у Шојићу.

*  Кабареом се већ дуго бавите, а то сте радили чак и када није био много популаран у нашем окружењу. Како је било провести толико година са овим жанром?

ГУТОВИЋ: Ништа тако тешко нисам играо као кабаре. Никада нисам на себе преузео тако мучан и велики посао попут кабареа. Овај жанр је тражио од мене да будем писац, организатор, редитељ, глумац, а врло често и кореограф и музички уредник. Све су то интегрални делови једног кабареа. То сам издржао две до три године и мислим да сам тада изгубио море енергије. За то време могао сам урадити много других ствари, које су биле далеко исплативије од кабареа. Моја монодрама “Обично вече” је извадак из једног великог кабареа. Не знам како бих поново могао да направим један такав кабаре, који је имао велику гледаност. Морам то да приметим, јер нећу да будем лажно скроман, зато што би ме то лажно красило. Aко бих желео да оживим тај кабаре, морао би да имам подршку целог тима људи.

* У Вашим монодрамама често се дотичете политичара, које често негативно оцјењујете. Сматрате ли да ли сте оштри у таквим критикама?

ГУТОВИЋ: Према политичарима сам врло нежан, какав бих могао да будем. Немам никакве изворе информација што се тиче политике, осим онога што могу да чујем као и сваки човек. Углавном све оно што видим око себе је довољно за прављење ове врсте критике понашања политичара. Требао бих да будем безобзиран према политичарима, али нисам. Једном сам гледао један интервју у коме је новинарка успела да дође до човека који се бави само политичким убиствима и убио је низ политичара, владара. Једно новинаркино питање је гласило: Па Ви сте професионални убица? Он каже: Нисам. Новинарка га пита: Како нисте? Одговор је био: Не, не! Ја сам убијао само политичаре. Тада сам схватио да ја нисам преоштар у својим представама. Мада, често они који су на власти немају разумевања за хумор, а поготово не за онај који је упућен на њихов рачун.  

* Чињеница је да не глумите у филмовима са ратном тематиком. Да ли је то случајно или намјерно?

ГУТОВИЋ: Не привлаче ме теме у којима су крв, сузе и неке патологије. Мало ми се гади све то, изгледа да сам ту гадљивост наследио од родитеља. Ни они нису волели те теме, зато што су били просвјетни радници и сматрали су да би у васпитавању генерација које долазе требало да се прво васпитају они који носе ту едукативну црту. Глума спада у ту врсту занимања која би могла да буде и едукативна. Онда сам вероватно зато избегавао да играм у филмовима са ратном тематиком. Пре свега мој отац је био историчар, па је он за ову историју коју смо ми проживели имао своје објашњење. Он је пре сваког предавања ђацима наглашавао да је то верзија историје која је на снази, односно важећа. Према томе, званична верзија. Тако сам и ја, гледајући те ратне филмове и сценарије за њих, рачунао да би можда било боље да не говорим то што је мој отац као историчар говорио, него да само једноставно не играм у њима. Међутим, не осећам неки недостатак због тога.

* Својим позоришним комадима осврћете се и на тренутну друштвено-политичку ситуацију у нашем окружењу. Сматрате ли да ће се она ускоро промијенити?

ГУТОВИЋ: Пошто је сада у Aмерици мучна ситуација, та мучнина се шири по целој планети. Преноси се и на мале државе, које су економски потпуно немоћне. Тим државицама Aмериканци дају нешто са своје трпезе. Зато не верујем да ће се стање на овим просторима брзо мењати.  

* Какав је Ваш однос са публиком послије толико година глумачке славе?

ГУТОВИЋ: Страх од публике немам, зато што је она мој партнер. Са публиком разговарам и имам фини дијалог. Не бојим се публике, јер је она платила карту да гледа мене, а не ја њу. Због тога сам у повлашћеном положају. Оно од чега страхују глумци је да ће заборавити текст, али публика не зна моје монодраме, па немам разлога за бригу. Увек имам дилему да ли негде да играм представу или не. То ми је прва дилема, а друга да ли да пишем о тој теми или не. Од великог избора људи који су згодни за кабаре, поменуо сам три до четири човека у мојим комадима. Требало би да им комплиментирам тиме што их помињем, јер им дајем значај. Отуда потиче дилема да ли да пишем или не о неким људима.

* Да ли у Вашој монодрами “Обично вече” постоје неки детаљи из приватног живота?

ГУТОВИЋ: У овој монодрами не постоји готово ништа аутобиографско. Мада, овај начин гледања на свет око себе који се провлачи кроз “Обично вече” преузео сам из приватног живота. Баш као и у овом комаду, и у животу на жене често гледам са хумористичке тачке. Сви остали догађаји из ове монодраме су само плод моје маште.

* Зашто Вас бије глас да тешко пристајете на разговоре са новинарима и да сте врло ћудљив саговорник?

ГУТОВИЋ: То је веома лако објаснити. За неке новинаре сам врло једноставан, а за друге једноставно страшан. Често су питања која ми новинари постављају толико глупа и неважна и за мој живот и за њихову професију да сматрам часним поступком да им не одговорим ништа.  

 Суштина жене 

- Када су једног психолога питали да каже шта мисли о женама, он је одговорио са две приче из Грчке које су карактеристика шта је женина суштина. Прва прича је била о острву Милету, где су у једном периоду почела масовна самоубиства жена. Пре тога су жене почеле да се мажу разним бојама да би изгледале лепше, па су стављале уметке од вуне у одећу, да би имале веће груди, облачиле су раскошне хаљине... Неки политичар, велики познавалац жена се сетио и донео декрет: “Све жене које изврше самоубиство, морају да буду пронесене кроз тржницу, центар града, потпуно голе.” После тога се није десило ниједно самоубиство - каже Лане Гутовић.

Познати глумац је подсјетио и на другу причу.

- Један тиранин са неког острва, који је био огрезао у крви, вечито нервозан, стално је сумњао да ће га неко убити из освете. Сви су на острву знали да има ужасан задах из уста, али му нико није смео рећи, бојећи се да ће га убити. Међутим, једна љубавница му је ипак рекла за то, а он је сав љутит отишао код своје жене са питањем зашто је она ћутала о томе. Жена није могла да сања да ће је он то питати, али се ипак досетила како да спаси главу и одговорила је: “Господару, ја пре тебе нисам имала ниједног мушкарца, па сам мислила да сви имају исти задах.” Врло сам склон да усвојим ове две приче - испричао је Гутовић.

 ***************** 

везани текст:

Милан Лане Гутовић у Бањој Луци

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.