Мати Ефимија: Радујмо се и не жалимо се на време у којем нас је Господ благословио да живимо

Рекла је ово у интервјуу за “Глас Српске” игуманија манастира Градац мати Ефимија.

- Вера је угрожена само онда када престанемо да осећамо потребу за њом. A и тада није угрожена вера, већ смо угрожени ми ако мислимо да можемо да опстанемо у овоме свету сами, без Бога. Нажалост, заиста постоје они који верују да је и то могуће. Понекад се чак и ми верници заборавимо, па нам се учини да нешто можемо “сами”. Срећом, Бог је милостив и дуготрпељив - истакла је мати Ефимија.

* ГЛAС: Пред нама је најрадоснији хришћански празник, Божић. Колико се данас његују и упражњавају обичаји Божића у православном свијету?

МAТИ ЕФИМИЈA: Да, заиста је велика радост Божића. Сам Бог нас је обрадовао, даровао нам је себе, родио се као човек! Како велико чудо и како неизмерна радост за сваког ко уме и себе да препозна као учесника у том догађају. Божић је, мислим, празник који највише везујемо за обичаје. Читав догађај који се одиграо те ноћи чудесне у Витлејему, помало подсећа на бајку, изазива неку сету, потребу да то вече и ми у свом дому примимо Богомладенца Христа, да окупљени око бадњака, на слами, и ми са пастирима и мудрацима објавимо радосну вест - да се сама Истина објавила људима у телу и да запевамо са анђелима “Слава Богу на висини и на земљи мир”. Наравно, божићни обичаји носе пуно топлине и радости, али празновање овог великог дана не смемо сводити само на обичаје. Ниједан празник, па ни овај, не можемо живети ни доживети истински изван свете литургије. То треба да буде наш најважнији “обичај” и наша насушна потреба - окупљање око Хлеба живота, Христа, по храмовима широм земљиног шара. Обичаји су свакако имали важну улогу у периодима тешким за Православље, кад је требало по сваку цену, без храма и без свештеника, сачувати црквено предање, као и свест о томе ко смо и коме припадамо. И тада је сваки дом у коме би се ломила чесница постајао “дом хлеба”, Витлејем, благословена пећина коју је посетио Богомладенац Христос!

* ГЛAС: У односу на прошла времена, колико се до данашњих дана промијенило обиљежавање празника Христовог рођења?

МAТИ ЕФИМИЈA: Када кажемо прошла времена, ако мислимо на времена тешка за нашу Цркву, свакако да се доста променило, јер било је периода када је чување обичаја било једини начин за очување и испољавање своје вере, али морам да подсетим да ни садашње време, по том питању, није без опасности. Свенадирућа глобализација, можда само суптилније, али не мање злокобно, носи опасност од заборава на духовни и национални идентитет. Оживљавање и одржавање обичаја, а пре свега жив и свестан литургијски живот, једина су нам шанса да преживимо и останемо људи Божији, људи истинити у времену ове савремене “окупације”.

* ГЛAС: Које су вјечне вриједности овог празника и колико су оне присутне данас у животу хришћана?

МAТИ ЕФИМИЈA: Христос, Син Божији, својим рођењем узео је људску природу, постао Богочовек и дошао међу људе, живео са њима, и страдао ради њих. Вечни Бог је тиме ушао у нашу историју да би нас призвао у вечност. Рођењем Христовим остварила су се старозаветна пророчанства и надања да ће девојка родити сина, Спаситеља света и да ће тако Бог бити с људима. Циљ Христовог рођења је повратак људи Богу. Данас слављењем Божића, људи постају део те тајне, житељи Царства небеског. Причешћем примамо у себе управо тог Христа који се родио да бисмо се ми обожили, да бисмо постали синови Божији. Овај догађај нам је омогућио да видимо пример човека који је икона Божија, тако да можемо да пратимо његов пример да бисмо саваскрсли с Њим. Вечне вредности Божића присутне су у нашим животима у оној мери у којој смо свесни величине и смисла овог догађаја и у оној мери у којој учествујемо и данас у њему.

* ГЛAС: Која је Ваша порука хришћанима за овај велики хришћански празник?

МAТИ ЕФИМИЈA: Како да се не подсетимо у овом тренутку блаженопочившег патријарха Павла и његових нама тако драгих и свима познатих речи: Будимо људи!

Тако једноставно речено, а тако тешко оствариво! Потрудимо се бар ових празничних дана да ставимо себе у други план, а свога ближњег препознајмо као самога Христа, икону Божију! Покушајмо можда да се сетимо и својих непријатеља, те да и за њих кажемо по једно: Господи помилуј! Омекшаће то наше душе, учиниће нас сличнијим Ономе који се ради нас родио, али ради нас и поднео страдања. На тај начин ћемо можда и ми постати људи!

* ГЛAС: Колико се цијене праве вриједности и традиција хришћанства у односу на ранија времена?

МAТИ ЕФИМИЈA: Мислим да у свако време постоје људи који су одани правим вредностима, чак и кад Црква нема могућности за пуну активност, јер Бог је жив у срцима свих оних који то желе, који Га траже, јер “Дух дише где хоће”. Не знам да ли је наше време по том питању у нечему посебно, али знам сигурно да свакодневно срећем оне који желе боље да упознају своју веру и да интензивно учествују у животу Цркве. То није само упознавање са традицијом, већ потпуно учешће у литургији данас - заједници са Богом и људима, заједници Светих која је иста и јуче, и данас, и сутра...

* ГЛAС: Колико је вјера угрожена и шта је потребно да опстане у модерном свијету у којем живот из дана у дан постаје све бржи, у свијету поремећених вриједности и моралних посрнућа?

МAТИ ЕФИМИЈA: Вера је угрожена само онда када престанемо да осећамо потребу за њом. A и тада није угрожена вера, већ смо угрожени ми ако мислимо да можемо да опстанемо у овоме свету сами, без Бога. Нажалост, заиста постоје они који верују да је и то могуће. Понекад се чак и ми верници заборавимо, па нам се учини да нешто можемо “сами”. Срећом, Бог је милостив и дуготрпељив.

То што се живот убрзава, што су вредности поремећене, може, али и не мора, да буде духовна опасност, јер “где се умноже искушења, умножиће се и благодат”. Ко хоће, може се још више приљубити уз Христа, а ко то неће, слободан је да живи како хоће. Ми не треба да се плашимо туђег неморала, већ само својих слабости и своје слабе вере, своје мале љубави... По својој слабости људи увек мисле да живе у најтежим или чак “последњим” временима, али ми добро знамо да искушења неће надмашити никад нашу способност да, с помоћу Божијом, издржимо. Стога, треба вазда да се радујемо и да се не жалимо на време у којем нас је Господ благословио да живимо.

* ГЛAС: Колико се улога Цркве мијењала кроз вријеме и каква је она данас?

МAТИ ЕФИМИЈA: Црква Божија је надвременска, наткосмичка, жива заједница живога Бога и живих људи. Као таква увек је била и биће динамична и савремена. Верујемо да је Бог Творац свега и да је као такав Он извор сваког стваралаштва уопште. “Без мене не можете чинити ништа” - каже Господ у Јеванђељу. Премда је првенствена мисија Цркве у овом свету да објављује вечну надвремену истину и шири радосну вест међу свим људима и народима света, ипак је Црква увек живо учествовање у свему човечанском, овоземаљском и ововременом. Савремени свет се развија вртоглавом брзином и понеке промене које су се одигравале током стотина година, данас се одигравају за годину. Језик којим говоримо данас се знатно разликује од језика којим смо говорили пре тридесет година. Отуда, да би Црква Божија могла успешно обављати своју мисију у свету, мора говорити језиком који људи могу да разумеју. Зато је велика одговорност на свим члановима Цркве, како на лаицима тако још више на свештенству и монаштву, да овладају језиком савременог човека. Без тога није могуће јавити браћи и сестрама који су још увек изван Цркве, радосну и спасоносну вест.

* ГЛAС: Да ли је Црква активна у свакодневном животу народа и има ли одговоре на проблеме са којима се данас суочавамо?

МAТИ ЕФИМИЈA: Ја бих могла нешто да кажем само о томе, колико ми у манастиру осећамо проблеме свакодневног живота и како се суочавамо са њима. Једна од наших активности је и рад на веронауци. Радећи са децом схватили смо да најхитније треба применити савремене технике и методе наставе, те смо сами приступили изради програма за учење кроз квиз такмичења, која су примењива и на друге предмете. Реакција деце, а и родитеља била је изузетно позитивна. Други покушај је израда компјутерске видео-игре, образовног карактера, где би потребна знања деца откривала сама на забаван и динамичан начин. Прва игра, на тему живота краљице Јелене, била би прототип за израду даљег низа игара. Примена видео-игара у наставне сврхе, свакако је будућност школства, а посебна предност је у томе што се деци нуди замена за свакодневну забаву проблематичног садржаја, која измиче контроли и родитеља и учитеља.

* ГЛAС: Докле је стигла обнова манастира Градац?

МAТИ ЕФИМИЈA: Већ годинама се обављају археолошка истраживања. То је надлежност Републичког завода за заштиту споменика културе и ми на то не можемо да утичемо. Наше активности се крећу у оквиру неких ситнијих грађевинских захвата изван манастирске порте и то наравно под надзором Републичког завода. A шта би стварно било потребно за обнову манастира Градац, о томе се бојим и да мислим. Оно што је урадила краљица, једне тада врло моћне државе, ми не можемо да обновимо ако и сада то држава не би свесрдно подржала, а чека нас озбиљна заштита храма од влаге, обнова средњовековне трпезарије и помоћних објеката, капија, конаци за сестринство, гостопримница...

* ГЛAС: Колико манастир треба да буде и јесте отворен према свјетовном и да ли су честе посјете становништва манастиру у потрази за духовним миром?

МAТИ ЕФИМИЈA: Постоји световно од ког смо се склонили у манастир, а то је начин живота који би нас реметио на путу као обожењу, на путу ка Христу. Aли постоји и световно од ког се никад нећемо склањати, а то су људи, то су наши ближњи, наша браћа и сестре. Наравно, монашки живот има своја правила која нас штите да у тој отворености према људима у свету не прекорачимо дозвољену границу, што би нанело духовну штету и нама и њима. Пошто је наш манастир релативно млад и без озбиљног духовног искуства, морам рећи да се у томе још увек учимо и опрезно тражимо прави начин и праву меру, како бисмо испуњавали своју мисионарску дужност, показали љубав, а опет сачували себе у монашком призиву и позиву. Што се тиче духовног мира, многи мисле да се то проналази у манастиру. Тајна духовног мира је у послушности светој Цркви, поверењу према Богу и Божијој вољи и Његовом промислу о нама. Aко будемо веровали Богу више него себи, наћи ћемо духовни мир било где да смо.

* ГЛAС: Шта саветујете онима који спас од проблема и недаћа траже у молитви, вјери и манастиру?

МAТИ ЕФИМИЈA: Наше искуство говори да многи, кад се нађу у безнадежној ситуацији, духовно, материјално, или већ све заједно, након што су много тога покушали, покуцају бојажљиво и на врата манастира, не би ли ту нашли решење за свој проблем. Ми, живећи с вером, знамо да је Богу све могуће, и да нема човека на кога неће погледати, само ако му се овај обрати за помоћ. На нама је да ту веру пробудимо и у другима, да их подстакнемо, да им улијемо снагу да издрже. Одговорност је велика, јер душе су људске различите, некоме је лако да проговори о својим мукама, а неко дође, очигледно тражећи помоћ, али не уме то да искаже. Ту је наша љубав увек изнова на испиту, колико смо спремни времена, труда и пажње да одвојимо за свог ближњег. Aко истинска љубав пресретне душу другог човека, онда он лако налази пут до Бога и нашом вером почиње и сам да верује... Увиђа да је сваки проблем Богом решив, а често и то да нам невоље и долазе зато да бисмо потражили правог лекара, на преображај читавог свог живота.

* ГЛAС: Какав је историјски пут овог православног храма који биљежи бројна страдања кроз вијекове?

МAТИ ЕФИМИЈA: Овај прелепи храм, у XIII веку, својом љубављу и великим трудом, посадила је краљица Јелена, жена краља Уроша Првог, на месту као Богом створеном баш за то. Величанствена у својој једноставној, такорећи стидљивој лепоти, градачка црква, при првом сусрету учини се као елегантна бела птица, тек слетела на зелени тепих од траве. Сигурно да претерано и смешно звучи моје поетско усхићење, али и сад после двадесет година, сваки поглед на ту лепу грађевину у мени изазива побожно узбуђење, и благодарност краљици Јелени, што нам је подарила такав храм, у славу Пресвете Богородице. Нажалост, зуб времена - три века без оловног покривача и отворена купола, оставили су трага. Иако је обављена реконструкција, фреске су у веома лошем стању, а до данас није урађена прописна заштита од влаге, храм је остао неомалтерисан, тако да и фреске, и сам камен, сига, од које је храм сазидан, видно пропадају наочиглед Службе заштите, јавности и стручњака који не успевају, или не желе, ишта да предузму.

Животни пут

* ГЛAС: Подијелите са нама Ваш животни пут који Вас је довео до живота у манастиру. По завршетку студија планирали сте сликарску каријеру. Који је био преломни тренутак који Вас је одвео у молитву и монашки живот?

МAТИ ЕФИМИЈA: Сусрет са Црквом, са Богом живим, у неком периоду средње школе, студија, унео је у мој живот дотад непознату радост, али и потребу да се присност са Богом увећава, да молитва не буде само неки тренутак мојих дана, већ да сав мој живот прерасте у “непрекидно стајање пред лицем Бога живога”. То стање личи на заљубљеност; душа заборавља све што је окружује, откида се од света и хита у загрљај Ономе без кога више не може. Наравно, не заборављам изреку: “Видех брата свога, видех Бога свога”. Волети Бога подразумева својом љубављу обгрлити све људе, то је монах - молитвеник за читав свет. То је оно чему тежимо. То је циљ мог живота у Христу, да са Њим и за Њим и ја положим свој живот “за живот света”.

Сликарство

* ГЛAС: И у манастиру се бавите својим позивом - сликарством, односно иконописом. Колико је то по Вама успјешно?

МAТИ ЕФИМИЈA: Сваки човек је нечим обдарен од Бога. Некад су ти таленти очигледни, као на пример уметнички и слично, али Бог је тај који нам дарује и умеће да волимо, трпимо, страдамо, да се жртвујемо, да се радујемо. Све су то дарови. Ја сам од детињства “умела лепо да цртам”, па и сада то радим. Оно што нам Бог дарује дужни смо да умножавамо, да улажемо труд и љубав, како бисмо оним што нам је дато, послужили ближњима и били корисни Цркви. Иконописачка радионица у манастиру је нека потврда нашег труда да дате нам таленте ставимо у службу Богу, то јест светој Цркви, а досадашњи резултати, иако мали, дају наду. A стиже и појачање...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.