Марко Јованић из Доње Суваје: Остајем на родној груди VIDEO

Пуст је ово крај, мој ти брате, па се човјек и пожели разговора. Јер, Марко овдје на ободу Суваје Доње живи - сам самцит. Обилазећи имање, Марко нам говори како је повратак у родно село била његова велика жеља, како није хтио, ни по коју цијену, да родну груду остави на милост и немилост остругама и лоповима, иако је факултет у Србији завршио и имао шансу да као хиљаде и хиљаде младих остане тамо, гдје је можда живот лакши, али гдје му срце није. Отац му је погинуо, мајка наврати љети са сестром, али Марко једини живи овдје стално, и родну груду чува. Од заборава.

„Тако сам одлучио. Једноставно нисмо били рјешили своје стамбено питање, тамо у Србији, па сам одлучио вратити се. Није било лако. Нимало. Било је дана када ми је било јако тешко. Није било лако ово ни обновити све. Све је било уништено. Али ето мало помало. Сада се, ето бавим сточарством. Бавим се узгојем крава. Имам девет крава, шест јуница и двадестак коза." каже на почетку приче Марко Јованић

Пресјекао је Марко. Једноставно  је рекао сам себи:   "На родну се груду враћам, огњиште се угасити неће. Док сам жив" И данас ту на ђедовини, изучава животну школу. Није лако, радити се мора. Понекад је и напорно. Јер ради се од јутра до мрака. Чим сване, прво на ред дође стока. Кафа се, вели  попити баш и не мора.

"Прво стока. Кафу не пијем, јер ју немам с киме пити. А то ми је губљење времена, Петнаест до двадесет минута. Пола сата, а ја се тих пола сата посветим њима. Да то завршим чим прије, да оне могу изаћи вани. Поготово сада у овом љетном периоду, када је висока суша. Да могу што раније вани. Ова година је баш сушна, збори Марко. На срећу, воде има. Овдје стиже са извора Уне. Сијено је већ, ове године подбацило. Није лако храну за стоку збавити, "забринуто ће Марко.

Суваја је некада јако лијепа била, каже Марко. Ипак, јако је страдала. У свим ратовима и олујама који су протутњали  овуда. Мало се таман село опоравило од страшног злочина  који се овдје десио у Другом свјетском рату, а онда су се десили ратови деведесетих. И та "Олуја".  Опоравак тече јако споро.

"Послије свега што се десило, још увијек овдје није као некад. Биле су овдје и трговине. И кафане.  И основна школа у коју сам и ја ишао. И генерације једна-двије млађе од мене. Ми смо посљедњи који смо ишли у ту школу.  Суваја? Да ли има перспективу? Ја се надам да има. А млад човјек, овдје да би опстао и остао, мора имати неки свој циљ. Вјеровати. И радити. За сада је то само овдје пољопривреда, за коју годину, вјероватно и туризам. Спојити некако то двоје уз подстицаје, вјероватно би се и могло живјети пристојно " као из топа одговара Марко на серију питања која смо му поставили.  

Представници Срба на овом простору, каже, учинили су колико су могли, А да увијек може боље - може, а сада колико је у њиховој моћи, питање је, збори мудро наш саговорник. А на наше питање да ли ће остати овдје, катогорчки одоговара:

"Ја остајем овдје. Ја сам дошао овдје, када је било пуно горе, а камоли сада да идем. Од тога нема ништа!!!"

Остаће Марко на родној груди. Види се то у очима, у погледима на живот, у његовој жаркој жељи да кућни праг не зарасте у коров и оструге. Овдје, ране из прошлости ни данас зарасле нису. Јер, данас у Суваји живи  тек стотињак мјештана Али они што осташе  желе сачувати родну груду, своју ђедовину.  Зато се и Марко вратио, у своју Сувају, ратовима и олујама измучену, Сувају која се више пута морала подизати из пепела. Сувају која се и данас бори за своје, мјесто под  сунцем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.