Марфију и екипи непознат бечки бонтон

Понашање и статус иностраних представника у другим земљама дефинисан је Бечком конвенцијом о дипломатским односима усвојеном још давне 1961. године. У међувремену утврђен је и својеврсни дипломатски бонтон, који између осталог подразумијева суздржано и достојанствено понашање, али и употребу пристојних ријечи у опхођењу с другом страном.

Никако отворени вербални сукоб и препуцавање, а поготово не отворено и дрско мијешање у унутрашње ствари неке земље, што подразумијева да се те дипломате, а поготово не амбасадори, не могу и не смију стављати у позицију законодавца, уставотворца и тумача највишег правног акта неке земље, тужиоца и судије, историчара - ревизионисте, економског експерта па чак и посредника у креирању власти, не поштујући при томе легитимне представнике власти и институције земље у којој се налазе или посјећују.

Ведре и облаче

Нажалост, све наведено, можемо видјети на примјеру БиХ, која од међународног протектората, полако, али сигурно постаје класична колонија. Да ће се дипломате понашати на овај начин својевремено је најавио ОХР још давне 2001. На њиховом сајту тада је објављено саопштење у којем објашњавају улогу дипломатског кора и међународне заједнице у БиХ, а кључна реченица била је она у којој се каже да “није реално очекивати да се у БиХ примјењује традиционални концепт неуплитања у унутрашња питања”. И такав однос према БиХ и њеним властима, институцијама, поготово оним у Српској, поједини инострани амбасадори, имају све до данас, а интензивиран ја након рата у Украјини и отвореног процеса стварања неког новог свијета.

Свјетске силе, од потписивања Дејтонског мировног споразума па наовамо, показале су сва своја негативна лица у БиХ, земљи која је специфична по много чему, а на тој листи је управо чињеница да се стране дипломате и три деценије послије стављају у позицију оних који ведре и облаче под овим дијелом неба, спроводећи своју политику, бирајући стране и заправо рушећи оно за шта се највише залажу у јавности - демократију и слободе.

Помен назива БиХ и данас многе, посебно оне далеко изван њених граница, асоцира на тензије и немире, балканско буре барута, а када се томе придода да на њеној територији још, по одлукама моћника, постоји нешто што се зове Канцеларија високог представника, познатија као ОХР, тешко да је потребно додатно објашњење ситуације на терену.

Управо су високи представницима, посебно у првим годинама након што је договорен и потписан мир половином деведесетих година прошлог вијека, својим одлукама, без могућности жалбе, ишли до те мјере да су смјењивали изабране представнике власти, које је бирао народ на фер и демократским изборима, посебно у Републици Српској.

Осим тога у историји је остало записано да су својим одлукама измијенили, једнострано, бројне законе па и уставе, што, осим у БиХ, није виђено у новије доба цивилизације. Међутим, ера демонстрације силе је полако спласнула у посљедњим годинама, али упоредо са тим дошло је до јачања пријетњи које стижу из појединих амбасада чијим су службеницима, током мандата у БиХ, дате одријешене руке да раде, слободно речено, шта хоће.

Конфликт

Република Српска, односно њени републички званичници, поново су након својеврсног смиривања тензија ушли у конфликте са представницима неких дипломатских служби, што се посебно односи на челнике Амбасада САД и Велике Британије у БиХ којима одговорно стављају на терет рад у интересу искључиво такозваног политичког Сарајева и личног, а против Бањалуке те Дејтона који је дефинисао Српску, уз ФБиХ, као равноправну страну у БиХ.

Стране дипломате су, наиме, као ријетко гдје у околини, али и свијету до те мјере уплетене у унутрашња питања једне земље, за коју се увијек наводи да је суверена, као што је то случај у БиХ. Домаћим политичарима су, тако, само у скорије вријеме покушали да кроје и изборна правила, сазивали су их често, посебно када је ријеч о ФБиХ, на састанке у своје канцеларије, махом у Сарајеву, чак и у вријеме постизборних преговара о формирању власти која је и скројена у Федерацији на крилима наметнуте одлуке Кристијана Шмита из фотеље високог представника и то у самој изборној ноћи.

Из ОХР-а је, с друге стране, објелодањено да су формирали радну групу која треба да предложи план или рјешење у вези са једним од горућих питања у БиХ - државном имовином, односно власништвом над њом, а поред тога је и амерички амбасадор Мајкл Марфи отворено притискао власт у ФБиХ да се по сваку цијену ријеши зависност од руског гаса и окрене скупом америчком. Он је недавно поручио и да ситуација у БиХ подсјећа на предратну ситуацију деведесетих, али и да су САД сада ту, индиректно поручујући да је БиХ и даље тек пуки протекторат, односно колонија. Нешто прије тога ауторитативно је ријешио да горуће политичке теме постави на мјесто па је тако поручио да “државна имовина припада држави”, без обзира на то шта о томе мислили у Републици Српској.

Призивање недемократије

Оно што забрињава, али и указује на лицемјерство дијела политичких актера у БиХ, јесу потези бошњачких политичара који све то углавном толеришу, одобравају, подржавају, али и позивају на већи међународни интервенционизам. Најдаље у том су отишли актуелни министар одбране БиХ Зукан Хелез те бошњачки и хрватски члан предсједништва Денис Бећировић и Жељко Комшић.

У том недипломатском понашању прикључио му се колега из британске амбасаде Џулијан Рејли, који је у стилу врховног судије “пресудио” да су донесене одлуке у НСРС “незаконите и непромишљене”. У стилу правних експерата и коначних арбитара, а не иностраних амбасадора који би требало да поштују домаћине, реаговали су и из њемачке амбасаде с поруком да је одлука НСРС о Уставном суду БиХ “правно и политички небитна”.

Осим тога последњих дана је на површину испливало и писмо из ОХР-а, које је адресирано на “Службени гласник Републике Српске”, у којем је затражено да предузму све мјере да би, ипак, и поред одлуке највишег законодавног тијела Српске, у том гласилу биле објављене одлуке непризнатог високог представника.

Мишићи

Све то, према оцјенама политичких аналитичара недвосмислено указује на то да је БиХ одличан полигон за тестирање моћи и мјесто гдје падају у воду све демократске приче о томе како су странци ту да помогну. Њихова бахатост дигнута је на виши ниво након сукоба на истоку те им Русија сада служи као добар изговор за нове обрачуне с онима који нису осудили њену војну акцију и увели јој санкције.

Некадашњи предсједник републичког парламента Драган Калинић сматра да је Шмит, којег Република Српска с правом не признаје за високог представника у БиХ, својим одлукама оголио и доказао какву политику Европа, али и САД, воде према БиХ и Српској.

- Отпратио сам скоро све високе представнике. Скоро сви као да су имали задатак да девастирају Дејтон, односно жељели су унитарну БиХ - оцијенио је Калинић који је на челу Народне скупштине Републике Српске био у два мандата - од 1996. до 1998. те од 2000. до 2004. године.

Политиколог Филип Матић каже како су посљедњи иступи америчког амбасадора у БиХ више него непримјерени, подсјећајући да се Марфи својевремено ставио и у улогу експерта историје називајући Повељу Кулина бана документом који наводно свједочи о постојању државности БиХ вијековима, а онда и експерта и тумача Устава, поручујући да је БиХ власник имовине Српске.

- Показује велику бахатост, баш као и многи његови претходници. Та појава присутна је још од распада СССР. Од тада се они понашају као главни свјетски полицајци и зато нас не треба зачудити ни ово понашање Марфија, али и осталих његових западних колега који се без устручавања мијешају у унутрашње ствари БиХ - каже Матић.

Бивши српски дипломата Владислав Јовановић наводи да се у односима између суверених земаља тако нешто не би смјело дешавати. Према његовим ријечима, амбасадори не могу да сугеришу потезе домаћим политичарима шта и како да раде, а посебно не да их притишћу и пријете некаквим санкцијама, јер самим тим показују да је БиХ колонија.

- Било би много корисније када би ти амбасадори уважавали БиХ и њене политичаре - истакао је Јовановић.

Упозорење

На овакво понашање иностраних дипломата у БиХ је упозорен недавно и Савјет безбједности УН и то од стране Српске. Влада је, наиме, у 29. редовном извјештају који је послат крајем априла у Њујорк, подвукла да је БиХ потребно мање стране интервенције, а не више. Један од ставова је да многи од странаца, који се петљају у све и свашта, изгледа нису ни прочитали Дејтонски споразум.

- Пречесто се страни актери мијешају у политику БиХ, чиме подривају развој зреле политичке културе у БиХ. БиХ је једно од најкомпликованијих мјеста на свијету. Па ипак, у дугој паради добронамјерних страних “стручњака” која пролази кроз БиХ - дипломата, међународних бирократа, страних правника и разних савјетника који раде за десетине међународних организација и невладиних организација - ријетко када они који су на задатку у БиХ иоле познају локални језик, а већина стиже са тек нешто више знања о изузетно сложеној историји региона од онога што би се могло научити на једном поподневном брифингу обавјештајне службе. Чини се да многима недостаје чак и основно познавање Дејтонског споразума и уставног поретка који је њим успостављен - наведено је у том извјештају Владе Српске.

Даље је подвучено да, нажалост, већина тих странаца у професионалном својству долази увјерена да је БиХ потребна већа контрола у рукама страних “експерата” попут њих самих, а не мања.

- Многи вјерују да ће залагањем некако помоћи да се формира национална “босанска” свијест каква до сада није постојала, а мијешају се у унутрашње политичке ствари земље коју слабо разумију, међу људима према којима показују, у најбољем случају, снисходљивост или, можда у истој мјери, отворен презир. Скоро сви прелазе на друга мјеста проклињући затуцане лидере у БиХ који нису били достојни њихових напора да им поправе земљу.

Свакоме ко је пажљиво пратио ову параду у протекле двије деценије сасвим је јасно да у БиХ није потребно више мијешања страних актера, притисака и покушаја контроле, већ више разумијевања да народима БиХ мора бити остављено да сами рјешавају своје проблеме - написано је у документу.

Страно уплитање у унутрашње послове БиХ спречава је да, према виђењу из Бањалуке, постане зрела земља која може сама да рјешава своје проблеме.

- Неки високи представници изазвали су сукобе који никада нису постојали прије њиховог злосрећног мешетарења, а други су директно радили на томе да униште компромисе домаћих актера. Примјер је спор у вези са државном имовином, настао мијешањем ОХР-а, који би био ријешен прије деценију да није било његовог додатног уплитања - подсјетили су у Влади Српске.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.