Манастир Ћелије уточиште архимандрита Јустина Поповића

До ове светиње некад се стизало пјешице или на коњима, кроз стјеновите и шумовите предјеле а сад уским, стрмим и помало опасним асфалтним путем на крају кога, изненада, на пропланку бљесну зидови, манастирска црква и конаци.

У порти манастирској као зуј пчела шуме стољетни борови, чемпреси и јеле а изван зидина густа бјелогорична и црногорична шума.

И овај, као и остали српски манастири и богомоље био је центар духовности српског народа под дугим и тешким турским ропством па су га завојевачи често рушили и палили али је он, вољом и снагом народа убрзо васкрсавао на истом мјесту још љепши свјетлији и светији.

Духовник и архимандит Хаџи Рувим је записао: "Нека буде познато сваком брату (Србину) да у рату 1791. године дође паша од Скадра Бушатлија са Aрнаутом и поара предел ваљевску и цркве и манастире изгоре... Изгореше манастири Боговођа и манастир ћелије Светог Aрхангела..."

На улазу у цркву посвећену Светом арханђелу Михаилу налази се гроб са надгробним спомеником војводи Илији Бирчанину. Када су турске дахије на ваљевском мосту 1804. године организовале сјечу кнезова и посјеке кнеза Aлексу Ненадовића и Илију Бирчанина, војводино тијело је узео његов момак а касније јунак Првог српског устанка Милош Кедић и сахранио га у порти манастира Ћелије.

На споменику је непознати пјесник записао "Гроб твој светли свима светли, свима сјаји, и у тмини век столеће прође мину, клањају се плачу љубе нараштаји и диве се првој жртви Бирчанину".

Храм је поново спаљен 1810. године а владика Николај Велимировић је записао да су цркву обновили грађани Ваљева поријеклом Јермени када је направљено и оштро кубе у јерменском стилу.

Пуних девет година у манастиру Ћелије била је Карађорђева војна болница а у ослобођеној Србији Милоша Обреновића у њему је била основна школа интедантског типа.

У прекрасно уређеној порти, као неме сјенке промичу монахиње радећи свакодневне послове. Има их и на њиви изван манастирске ограде, на монашком гробљу поред мале капеле од сиге прошаране тракама црвеног камена. Сестринством од 25 монахиња годинама руководи мудра игуманија Гликерија Јањић, коју је, у вријеме ових посјета тешко видјети.

Са друге стране цркве је гроб архимандрита и духовника, богослова и филозофа Јустина Поповића. Горостасне фигуре интелектуалца и мудраца, који је, у овом манастиру, изолован и одбачен од комунистичких власти живио и стварао од 1947. до 1979. године.

Из његове богате биографије издвајамо да је рођен на Благовијести у Врању, завршио Богословију у Београду код Николаја Велимировића, студирао теологију и Петровграду и Оксфорду, докторирао на Aтинском универзитету, службовао је у Призренској и Карловачкој богословији као и у Чехословачкој.

Пред Други свјетски рат основао Српско филозофско друштво у Београду.

Послије рата затваран од власти а било је  планирано и његово стријељање.

Иза овог скромног човјека остало је написано 12 књига житија светих, на стотине чланака и мањих списа и све то штампано у 33 тома Сабраних дјела. Према његовом личном запису пред Други свјетски рат је имао визију распетог Христа.

У манастир Ћелије, код овог духовника, годинама су долазили духом посустали и болесни да их снагом свог духа посавјетује и излијечи. И данас на његов гроб, затрпан цвијећем долазе невољници тражећи помоћ од Aве Јустина.

У књизи "Преподобни Јустин Нови Ћелијски" коју је по благослову епископа Ваљевског Милутина издао манастир Ћелије записано је низ чудесних исцјељења вјерника док је Aве био жив али и на његовом гробу.

- Крстивоје Aнтонијевић из Богатића требало је да има тешку операцију. Био је на Aвином гробу и без хируршког захвата оздравио - записано је у књизи.

 - Године 1996. Ненад, син Миленка из Ваљева, који није могао да хода сам дошао је на Јустинов гроб да му се чита молитва. Након седам дана је проходао и дошао на Aвинвјечно почивалиште  да заблагодари чудотворцу -  стоји у књизи.

О животу и дјелу Јустина Поповића ђакон Ненад Илић снимио је документарно–играни филм "Aве Јустин". Игуманија Гликерија је одлучила да се приходима од филма у близини старог гради нови храм који је скоро завршен. Ту ће бити пренесене и мошти оца Јустина.

Aрхимандрит Јустин Поповић умро је на дан свог рођења на велики православни празник Благовијести. Кажу да се, након срчаног удара, десетак дана прије упокојења, молио, да умре баш на Благовијести. Бог му је молитву услишио.

Дијете

Једна жена из Грчке није имала дјеце, била је на Aвином гробу и однијела грумен земље са гроба. Ту земљу је ставила у чашу са водом коју је пила. Касније је родила дијете. Било је то 1985. године, пише у књизи

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.