Љубав зачета на радним акцијама

- Као дјеца одрасли смо, а да се честито нисмо ни видјели. Ја сам живио у мом "царству" међу четири сестре и три брата, који су, хвала великом Богу, и данас сви живи, па и здрави. а Душанка са своја четири брата, од којих је најмлађи Милорад рођен тек 1946. године - прича Будимир.

Будимир се присјећа да је своју Душанку први пут видио кад је са оцем и браћом довозила сијено које се као нарез сакупљало за потребе државе недалеко од његове куће на Букрићима. Каже, видио је неко симпатично, младо и лијепо створење које му се већ тада учинило драгим и за којим се све чешће окретао.

- Иза тога слиједило је све више "случајних" виђења и полако се развијала обострана љубав. Слиједили су сусрети на сијелима, комушању кукуруза, код оваца у Радави - наставља причу чича Будимир о путу до брака са Душанком, уочи Aранђеловдана сада већ давне 1949. године.

До тог судбоносног дана он и Душанка су прошли много тога занимљивог.

- Пошто је то било вријеме обнове, а ми обоје млади и здрави, стално су нас пратиле разне радне акције. Душанка, као омладинка, била је учесник три омладинске радне акције. Два и по мјесеца била је на СОРA Шамац - Сарајево, два мјесеца на сјечи дрвета, кладаром тестером, на ОРA "Малуш" на Романији, а заједно смо радили, опет "добровољно", у пилани на Сокоцу и изградњи задружног дома и пута у Грчеву. Сваки наш сусрет водио је све дубље у љубавне везе. Довољно је било да се погледамо и пао би договор за сљедеће виђење - казује Будимир.

Како "добровољни рад" није јењавао, он је искористио и Душанки предложио да се узму, знајући да удате жене не иду на радне акције. Душанка је тај приједлог прихватила, али требало јој је одобрење родитеља. То је кришом саопштила мајци, а ова је пренијела оцу. Обоје су били за то да се прекине њен "добровољни" рад и брзо су се сложили са тим да се уда.

- Моја браћа, а посебно најстарији Радивоје нису били за то. Није се он љутио ради моје одлуке да се удам за Будимира, него због тога што сам, по његовом мишљењу, била исувише млада - прича бака Душанка.

Уз то, додаје, владала је општа сиромаштина, па се брат бојао да се не обрукају код дочека сватова и њеног испраћаја, јер је ипак била јединица.

Свадба нам је била око наше славе Aранђеловдана, па је и моје и Душанкино "виђење" прве брачне ноћи било тек три дана након славе - са смијехом прича чика Будимир.

Готово годину дана по женидби Будмир је отишао у војску - три године на албанској граници, а код куће су остали Душанка и једногодишњи син Миломир. Зли језици су чак почели причати да је Будимир оставио и да је нашао тамо неку другу. По повратку из војске био је то сусрет за незаборав.

- Моја свекрва, а Будимирова мајка, Јованка тада је направила велико весеље, као одговор онима који су тврдили да је мене и нашег сина Будимир оставио - казује Душанка.

По доласку из војске Будимир се заједно са својом Душанком латио посла. Радили су своју и туђу земљу. убрзо се Будимир запошљава у рогатичком "Расаднику", касније пољопривредно добро "Рогатица". Постао је врстан калемар, а временом још врснији тракториста и са готово тридесет година радног стажа 1982. године одлази у инвалидску пензију.

Са својом Душанком у љубави и разумијевању изродио је још двоје дјеце - кћерке Милену и Наду. Изградили су и двије куће уз само један кредит од свега хиљаду динара.

- Наша срећа, нажалост, није вјечно трајала. Половином 1983. године на онај свијет отишао је наш јединац Миломир. На нашу срећу остало нам је двоје унучади - Миломирова дјеца, и уз унуке које су нам подариле Милена и Нада имамо укупно шесторо унучади и четири праунука - кажу углас Душанка и Будимир

Никад се нисам покајала

Имала је, вели Душанка и других момака. Aли, Будимир је некако очарао од првог сусрета, био је поштен, лијеп и видјела је да је много воли. И, наглашава, никад се није покајала.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.