Легендарни албум "Дас ист Валтер": Вјечно модерни класик новог примитивизма

У моменту снимања деби албума, за ширу југословенску јавност "Пушење" је било скоро непознат бенд, али у локалним сарајевским оквирима имали су статус култне лајв атракције, која је прешла четворогодишњи "рударски" пут од неартикулисаних наступа за своју рају у подруму, до бенда способног да муњевито запали сваки простор у којем наступа.

Постава, коју су чинили фронтмен и вокал др Неле Карајлић, ритам гитариста и главни композитор  Сејо Сексон, главни гитариста Мујо Снажни, басиста Самир Ћерамида, бубњар Зенит Ђозић, клавијатуриста Сеид Карајлић и саксофониста Оги Гајић, прошла је почетничке грешке, одласке чланова у војску, међусобне трзавице градећи од почетних невјештих покушаја, стрпљиво корак по корак, статус правог бенда.

Мањак виртуозности надокнађивали су вулканском енергијом, уличним шармом и духовитошћу, а путем демо снимака, дјеловања унутар све популарнијег покрета нови примитивизам и учешћа на радијској верзији "Топ листе надреалиста", створили су себи квалитетну репутацију у бази, само им је требала помоћ да направе кључни корак према албуму и  озбиљном издавачу.

Доктор за рокенрол

Помоћ је дошла са неочекиване стране, од Милића Вукашиновића, лидера бенда "Ватрени пољубац" и једног од аутентичних припадника старије генерације сарајевске рок сцене, коме су током једног дружења дали касету са демо снимцима, да би он одушевљен пјесмама одлучио да их повеже са продуцентом Махмутом Пашом Феровићем, који је имао скромни студио за снимање у сопственој кући и да их повеже са дискографском кућом "Југотон".

Сејо Сексон, гитариста и кључни аутор у том периоду, није имао дилема око важности помоћи Вукашиновића у том моменту каријере бенда.

- Да није било Паше Феровића и Миће Вукашиновића, те 1984. овај би се бенд дефинитивно угасио, а да никада не би ништа направио. Наиме, била је то критична четврта година наше каријере, када те већ код куће почињу питати докле ћеш тако, па се и сам запиташ има ли твоје тамбурање икаквога смисла, а кад почнеш конобарисати и тражити посао на бензинској, то значи да је са "Забрањеним пушењем" готово. Да није било Паше и Миће, завршили бисмо као толики други анонимуси у историји рокенрола - рекао је Сексон.

Са друге стране Неле Карајлић  у својој књизи "Фајронт у Сарајеву" каже како  је снимање било јако стресно, али и јако забавно.

- Комбинација нас и Паше Феровића је била као једна дуга анегдота од седам мјесеци. Само једна од многих ствари које смо морали да превазиђемо је, на примјер, да се наш типичан радни дан у то вријеме састојао од тога да седам чланова бенда устају ујутру, а затим се око 10 ујутро дјеле у групе које су ишле од једне кафане до друге по граду, тражећи Пашу Феровића који је цијелу претходну ноћ провео пијући на једном од ових мјеста - испричао је Неле и нагласио да су се сви у бенду за вријеме снимања разбољели од болести које се крећу од цирозе јетре до упале плућа.

Ипак, спој Пашиног музичког искуства, опуштеног приступа продукцији те њихове енергије и духовитости, показао се као права комбинација за стварање албума, који дословно није личио ни на шта што се до тада појавило на домаћој рок сцени, осим донекле првенца "Булдожера", али ипак у једном другом, далеко интелектуалнијем кључу.

Музички настао на траговима прљаве рифологије "Стонса" и "Клеша", проткан утицајима новог таласа, те аутентичном ауторском поетиком, која је дуговала једнако естетици новог примитивизма, бритке аутоироније, утицаја хумора Монтија Пајтона и Алана Форда, пренесеног на сарајевски начин, партизанском филму и сивом чемеру соцреализма, албум "Дас ист Валтер" био је и остао један од најупечатљивијих дебија југословенског рока.

Шверцери, рудари и сањари

Колико је мало ко вјеровао у потенцијал бенда говори и податак да је почетни тираж албума  био 3.000 комада, а на крају је продат у 100.000 копија, да би уз серију концерата, бенд постао преко ноћи југословенска атракција.

Почевши од запаљивих панк нумера "Анархија ол овер Башчаршија" и "Нећу да будем Швабо" које су јахале на бунтовном духу раних осамдесетих уз локални сарајевски колорит, преко пјесма које се користиле рецидиве бијелог фанка са моћнима масним бас дионицама "Кино први мај" и "Шеки ис он тхе роад агаин" до фолк поскочица попут "Памтим то као да је било данас", албум функционише без проблема као цјелина од првог до посљедњег тона.

Било је ту и мјеста за потресне нумере попут оде радном човјеку "Абид",  мрачне и фанки ритмом проткана пјесме о израбљивању радничке класе и скривеној трулежи социјалистичког самоуправљања.

Са друге стране "Пут у средиште рудника Крека Бановићи" је истинита и потресна прича о експлозији у једној од највећих јама рудника који се зове Распоточје и људима, које након кратке жалости брзо заборављају сви, осим њихових вољених.

"Селена, врати се, Селена", говори о дјевојци, која под утицајем Холивуда, жели да живи "амерички сан", остављајући своје локалне обожаваоце разочаране у сивилу и магли сарајевске котлине, прецизније у улици Фуада Миџића.

Ипак, испоставило се да је  албум кључ за успјех имао у нумери, која је сасвим случајно завршила на њему. Инспирисан, Џонијем Кешом, конкретно чувеном  "Folsom Prision Blues", Сејо Сексон написао је сјајну црнохуморну пјесму "Зеница блуз", о типу који је убио швалера своје жене, али се и не каје много јер ће се он и затвора вратити, док Хакија никад неће са Бара, или гробља, која је ношена заразним кантри ритмом и још заразнијим референом и Нелетовим духовитим извођењем, постала хит, а потом и народски евергрин, који се данас свира од концерата преко кафана до свадби.

Завршна нумера "Чејени одлазе, Нелетова је метафора  о егзодусу Срба са Косова и Метохије вјешто завијена под утицајем вестерна Џона Форда у причу о сукобу два индијанска племена, Чејена и Шошона. Укратко, читав један колоплет ликова и ситуација од рудара и ситних шверцера преко таксиста до локалних силедџија и чакијаша, које су били аутентична слика Сарајева у олимпијској 1984. години. На први поглед јединственог града, Југославије у малом, али суштински града подијељеног између локалног и глобалног, између радника и бирократа, звијезда и маргиналаца. Једног града, који се дичио својим братством и јединством да би на крају постао град који ће се само неколико година касније крваво распасти  по националним шавовима.

Примитивци и надреалисти

Новинар и публициста Иван Ивачковић у својој књизи "Како смо пропевали" каже да је овај албум био истински контракултурни одговор на стање у којем се СФРЈ налазила у том времену.

- "Забрањено пушење" је исмејавало навике примитивних људи, али у том исмејавању није било ничег злонамерног. Мада је Неле Карајлић кроз нови примитивизам ратовао против правих примитиваца, он није заборављао околности које су те људе сатерале у резервате заосталости. "Забрањено пушење" није само желело да каже нешто о радничкој класи и маргиналцима уопште, него и о деформисаности југословенског социјалистичког система, који је, дичећи се својом хуманошћу, управо тим људима одузимао сваку шансу  за пристојан живот терајући их у рударска окна или у криминал - наводи Ивачковић.

Ријечима Ивачковића нема се шта оспорити, јер једноставно речено, провокација, сатира и субверзивност кроз форму хумора, јесу били кључни интерес комплетне екипе окупљене око новог примитивизма, насталог под духовним утицајима Боре Контића, Мирка Срдића (Елвиса Куртовића), Малколма Мухарема, Дражена Ричла и осталих зачетника покрета, који је желио да понуди аутентичан одговор на панк и нови талас, али да остане чврсто укопан у средину у којој дјелује у том одговору.

У случају "Пушења" то је само било помјерено корак даље према поп култури, прије свега због упечатљивог сценског наступа Карајлића и музичког талента Сеје Саксона, који је мајсторски претапао рок, блуз и кантри утицаје у властити ауторски израз, док је остатак групе држао равнотежу између кључних креативних замајаца бенда, макар у том почетном периоду састава.

Тајна успјеха "Забрањеног пушења" није била у томе што су они у својим пјесама успјели савршено ухватити дух свог града, већ у томе што су успјели албумом "Дас ист Валтер", тај специфични локални осјећај,  учинити једнако разумљивим сваком становнику СФРЈ. Не треба заборавити, да су нешто слично, радили на свој начин и Елвис Ј. Куртовић и "Бомбај штампа" и да су имали далеко већи потенцијал за прављење озбиљне каријере, али за разлику од "Пушења", нису успјели направити помак према регионалној атракцији на дуже стазе.

Што је "Пушењу" успјело прије свега хит статусом поменутог сингла "Зеница блуз", потом и огромним утицајем "Топ листе надреалиста" и што је најважније,  одличним албумом, који од прве до посљедње пјесме није имао слабог мјеста, вјерно документујући енергију и таленат бенда, који је одбио да стоји у мјесту, већ је храбро закорачио у непознато.

Сам Неле каже да је промјена одлуке да "Зеницу" ипак уврсте на албум промијенила све и изненадила све, укључујући и њих.

- Одлука да "Зеницу блуз" ставимо на албум имала је катастрофалне посљедице. Снага те пјесме у комбинацији с "Надреалистима", који су почели да се емитују на телевизији паралено са изласком плоче, превела је "Пушење" из статуса култног гаражног бенда у групу која пуни стадионе и дворане широм Југославије - рекао је Карајлић.

Једнако тако, неколико мјесеци касније, након чувеног инцидента са афером "Црко маршал", бенд ће научити, да пад може бити једнако брз као успјех, али то је већ прича, која ће уз "малу помоћ пријатеља из штампе" и неколико малих компромиса са системом, довести до албума "Док чекаш сабах са шејтаном", којим ће се бенд извући из проблема и припремити за велику каријеру. На крају баладе, тој истој каријери на пут ће стати пуцање неколико односа, прије свега између тандема, који је био заслужан за њено стварање, креативних мотора бенда Нелета и Сеје, а  потом и пуцање односа између самих Сарајлија, који су од раје преко ноћи постали Муслимани, Срби и Хрвати, не размишљајући превише  о томе да обично након пуцања велике љубави, услиједи и велика мржња.

У међувремену су настала два "Пушења", једно западно и једно источно, промјенљивог успјеха, Неле је постао писац, сценариста и глумац, Сејо је недавно одлучио да су пјесме само његове, тужећи остале ауторе, а од "Забрањеног пушења" је на крају остао горак укус разочарења, сасвим у складу са поменутим пороком.  Само је "Валтер" остао исти, јер је за разлику од блудног сина из једне од његових пјесама, мудро запамтио ријечи рахметли бабе Атифа: "Ко игра за рају, а занемарује тактику, завршиће каријеру у нижеразредном Вратнику"!

Име

Првенац групе назив је добио по филму "Валтер брани Сарајево", те је уводна пјесма на албуму цитат музике Бојана Адамича из истоименог филма.

У самом имену се крије ода како Сарајеву, тако и истоименом филму кроз дијалог, који је семплован у интру албума, јер је Валтер био Бата Живојиновић у популарном партизанском филму, а Шиба Крвавац је био култна икона сарајевског филма, а то није једини дуг утицају биоскопа на инспирацију групе који се провлачи кроз неколико нумера на албуму.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.