“Култура отказивања” као негативни феномен дигиталног доба: Од борбе за правду до инквизиције 21. вијека

Наиме, симпатични кафеџија, бркати заводник и члан покрета отпора током њемачке окупације Француске прошле седмице оптужен је за увредљиво третирање жена, промоцију силеџијског понашања и родних стереотипа, уз унакрсну паљбу на друштвеним мрежама, због чега је брзо скинут са неких телевизијских и стриминг сервиса. Истина, након што је анимирани лик твора нацртаног 1945. оптужен за промовисање културе силовања и дословно протјеран из наставка филма “Space Jam” уочи премијере, више никога нормалног не може зачудити што је нова жртва модерних ловаца на вјештице лик смотаног заводника који више воли жене него борбу против нациста.

Пресуда по кратком поступку

Критиковање познатих личности, историјских појава, умјетничких дјела инфлуенсера или чак “обичних” људи на интернету је једна од готово свакодневних појава од настанка друштвених мрежа, али “култура отказивања” у посљедње вријеме одлази корак даље, уз тешке оптужбе дословно се прешло на прави медијски линч, у којем мете напада брзо остају без посла, угледа, уз екстремне мјере забране и то често ретроактивно. Сам термин је први пут ушао у мејнстрим америчку јавност 2014. године након епизоде ријалити програма “Love and Hip-Hop”, у којој један од учесника током расправе каже: “Ти си отказана”. Као и у сваком ријалитију, ова свађа изгледа изузетно комично, а термин је током 2015. године постао шала коју су претежно корисници на “Твитеру” користили када неко уради или каже нешто што не одобравају. Термин “култура отказивања” се први пут појављује у рјечницима 2017. године, а објашњава праксу или тенденцију масовног бојкота, који се дешава јавно, посебно на друштвеним мрежама, као начина изражавања неодобравања и вид друштвеног притиска. У посљедњих неколико година су све гласније дебате на тему “културе отказивања”, критичари ову појаву поистовјећују са бијесном руљом која одлучује о животу једног човјека и сматрају да се тиме спречава слобода. С друге стране, бројни активисти овог тренда сматрају је важним алатом грађанског отпора, посебно када је неједнакост у питању, која сваком човјеку даје моћ да укаже на неправду и тако утиче на промјене.

Напад уз брзи дислајк

“Култура отказивања” ипак је временом метастазирала у то да означава позив за бојкотовање неког извођача или организовану кампању да одређена особа изгуби посао уколико је рекла или урадила нешто што је привукло критике, без претјераног улажење у провјеру стварних чињеница. Друштвени активизам је све више почео да укључује и притисак на спонзоре специфичних људи, који су сада “отказани”, како би им ускратили додатни или често примарни извор прихода. “Култура отказивања” је нарочито постала важна током популарности “#MeToo” покрета и “#BlackLivesMatter” покрета, када је бијес на друштвеним мрежама искоришћен како би починиоци сексуалног или расног узнемиравања били кажњени у друштвеној медијској арени ако већ то није могуће урадити на суду. Неспорно је да бројни случајеви сексуалног узнемиравања никада неће добити прижељкивани судски епилог, а успјех “културе отказивања” значио је да је сада углавном анонимна маса постала судија. Познати амерички глумац Кевин Спејси изгубио је главну улогу у популарној серији “House of Cards” након оптужби за сексуално узнемиравање малољетника. Слично је прошао и Џони Деп након оптужби за насиље од стране бивше супруге Амбер Херд, јер је изгубио неколико већ договорених улога уз тихи бојкот студија, а они су само дио познатих личности које су доживјеле линч на друштвеним мрежама уз оптужбе које су на стварним судовима одбачене.

Неких 150 писаца, академика и активиста, укључујући свјетски познате ауторе као што су Џ. К. Роулинг, Салман Ружди, Ноам Чомски и Маргарет Атвуд, недавно су потписали отворено писмо у магазину “Харпер базар” осудивши “културу отказивања” и ограничавање расправе. Потписници писма признали су да друштвене мреже имају извјесну снагу кад треба да се дође до позитивних промјена, али су истакли и ризик од прихватања “културе отказивања” по цијену отворене расправе. У писму се каже да пораст јавног срамоћења и изопштавања и заслијепљена морална искључивост нису корисни по правичност или дискусију. Слободна размјена информација и идеја, жила куцавица либералног друштва, свакодневно се све више сужава. Треба ли рећи да је већи дио потписника након тога прошао кроз прави масакр на друштвеним мрежама уз оптужбе за подршку расним стереотипима и одбрану богатих бијелих припадника вишег слоја.

Новинарка Марта Васић је у свом врло надахнутом тексту ­на ову тему поводом доласка ове појаве у Србију за часопис “Талас” написала да је “култура отказивања” умјесто потраге за правдом све чешће нудила потребу за показивањем сопствене врлине.

- Након неколико очигледних и оправданих мета, наставља се шира потрага за људима који су рекли или урадили нешто контроверзно, макар то било и пре 10 година на “Твитеру” или пре неколико деценија у филму и књижевности. Без судског процеса и прилике за одбрану, бројне јавне личности бивају осуђене и одбачене од стране “Твитер” руље, која је апсолутно убеђена у сопствену моралну и идеолошку чистоту. Не постоји претпоставка невиности, већ претпоставка кривице. Без довољно информација етикетирамо људе и прогонимо их из јавног живота, а чак и када се истински покају и извине, то није довољно - написала је Марта.

И то, нажалост, можда и јесте највећи проблем овог покрета - апсолутна увјереност у моралну исправност и непогрешивост ставова која често води у екстремизам, којим су обликовани неки од најмрачнијих покрета у људској историји попут дјеловања црквене инквизиције или идеолошких служби фашизма и бољшевизма.

Слобода или забрана говора

Амерички интелектуалац Ноам Чомски, познат по својим лијевим ставовима и један од потписника поменутог отвореног писма, био је још директнији објаснивши да је његов највећи страх да је љевица преузела механизме деснице и тиме почела да искључује људе из јавног живота.

- Гебелс је био за слободу говора у ставовима који се њему свиђају. Исто тако и Стаљин. Ако сте заиста за слободу говора, онда сте и за слободу говора управо онога са чиме се не слажете. У супротном, нисте за слободу говора - рекао је Чомски.

Популарни амерички блогер, писац и коментатор Мет Волш у својој емисији је на веома саркастичан и ироничан начин износио своје ставове о манији забрана када су на ред дошли “Дизнијеви” јунаци Дамбо и Сњежана (наводно због расизма и вријеђања особа са инвалидитетом).

- Треба да превазиђемо филмове као друштво. Ако желите да се забавите, зурите у угашен телевизор. Стварајте филмове у својој глави. То ја радим. Синоћ сам, на примјер, три сата сједио, гледао у угашен екран и замишљао да се испред мене врти акциони филм о тамнопутој геј трансжени са хендикепом која уништава директоре нафтних компанија и лобисте Националног удружења за оружје (НРА). Холивуд мисли да је прогресиван, али толико још није прогресиван. Можда никада неће бити. Тако да је засад “Дизни” отказан. Сви “Дизни” филмови су отказани. Сви други филмови су отказани. Све је отказано - рекао је Волш.

Колико је то постао опасан тренд у стварном животу, показују примјери попут Џеј К. Роулинг која је већ годинама мета виртуелног прогона због тога што је у неколико наврата изразила ставове које феминисткиње и такозвани “борци за друштвену правду” сматрају трансфобним. А њен став, како га је сама артикулисала у твиту који је изазвао поменути бијес, гласи овако:

- Облачи се како год желиш. Зови се како год хоћеш. Спавај с било којом одраслом особом која те жели, добровољно. Живи свој најбољи живот у миру и безбједности. Али тјерати жене да остану без посла зато што кажу да је пол стваран. Ако пол није стваран, онда нема истополне привлачности. Ако пол није стваран, онда је проживљено искуство жена избрисано. Ја волим и поштујем трансособе, али брисање концепта пола уклања могућност многима да смислено расправљају о њиховим животима. Изрећи истину није мржња?

Потом је услиједила права серија одвратних напада и увреда на њен рачун, те направљен, у најмању руку неукусан, хештег” “RIPJKRowling”, који је лани постао виралан, односно трендинг, уз врло стварне физичке пријетње.

Један од још бизарнијих примјера “културе отказивања” односи се на писца Џорџа Орвела иако је он мртав већ 70 година. Лијево оријентисани новинар Бен Нортон, врло брз на “Твитер” осудама, назвао га је “подлацем” који је помагао нацистима критикујући стаљинистичку Русију писањем “Животињске фарме”!? Да није трагично, ово би било смијешно када се узме у обзир Орвелова борба на страни љевице у Шпанији и културни значај “Фарме” у борби против идеолошког једноумља, што није спријечило бројне позиве на бојкот, па чак и забрану његовог дјела.

Гласови разума

Да буде горе, овај тренд је створио неку врсту параноичног страха и аутоцензуре код већег дијела јавности, која се боји огласити поводом овог феномена како се и сама не бих нашла као сљедећа мета активиста “културе отказивања”. Ипак, постоје и даље умјетници или јавне личности који се не устручавају да назову ствари правим именом. Славни музичар Ник Кејв је у разговору са својим обожаваоцима на својој страници “Red Right Hand” био веома критичан према овом тренду наводећи га као антитезу опраштању.

- Политичка коректност постала је најнесрећнија религија на свијету. Оно што је некада био покушај да се наша друштва наново осмисле да би била праведнија сада садржи све најгоре од онога што религије имају да понуде и ништа од њихове љепоте. Моралну ригидност и самоувјереност са које је ошишана чак и могућност искупљења. То је дословно постала лоша религија која се распустила - рекао је Кејв.

Он је додао да одбијање активиста “културе отказивања” да се суоче са непријатним идејама гуши креативну срж друштва.

- Саосјећање је примарно искуство, срж догађања, из којег избијају генијалност и дарежљивост имагинације. Стваралаштво је чин љубави који може и да се супротстави нашим основним увјерењима, али да тиме донесе и свјеже погледе на свијет. У томе је и функција умјетности и идеја и њихова слава - рекао је славни музичар.

Ипак, можда је славна глумица Шерон Стоун дала најбољи и најпрецизнији суд овог медијског феномена током једног радијског интервјуа, када је врло језгровито поручила да неки људи треба да одрасту и покажу мало емпатије према различитом мишљењу

- Мислим да је “култура отказивања” нешто најглупље што сам икад видјела - рекла је кратко и јасно Стоунова.

Када то каже особа која је током каријере прошла кроз прави пакао осуда и предрасуда у филмској индустрији због своје љепоте, интелигенције и оштрог језика, те ријечи, вјерујте, имају додатну тежину.

Стављање на крст

Новинар Марко Тадић је прије неколико мјесеци на сајту подкаста “Нетокрација” објавио веома занимљив текст под називом “Култура отказивања је једна велика, токсична глупост која све више узима маха”, поредећи јуришнике овог покрета са фарисејима који су разапели Исуса Христа.

- Данас физички не разапињемо људе на крст, али их на свим друштвеним мрежама нападамо на све могуће начине због различитих ставова и мишљења, позивамо спонзоре да са њима раскину сарадњу, њихове послодавце да им дају отказ, а за све то време имамо Block - опцију где садржај који та особа ствара више не видимо. Али, то ваљда није довољно и не даје довољну сатисфакцију, осећај победе и припадности интернет елити. “Cancel culture” је ту од када је света и века, а ми нисмо ништа научили и понашамо се даље као они људи коју су Исуса ставили на крст - написао је Тадић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.