Кућа љубави и слоге
СЛУШAЈУЋИ образложење зашто је педесетчетворогодишња Живославка Марјановић награђена Плакетом општине Лакташи "за изузетно хумана дјела, бригу, васпитање и помоћ дјеци без родитељског старања", свим онима који су 23. априла ове године били присутни на свечаности поводом Дана општине, потекле су сузе. Не без разлога јер је, до тада за многе анонимна жена, "вратила на свјетло дана" племенитост, као врлину коју су многи заборавили улазећи у 21. вијек.
Прије тачно шест година Живославка је на конкурсу општинског Центра за социјални рад изабрана за за старатеља лакташкој дјеци без родитељског старања смјештених у такозване социо-педагошке заједнице. Од тада је кроз двије општинске старатељске куће збринуто тридесеторо дјеце од чега код Живославке њих деветнаест.
- Дуго сам чекала дан када ћу најзад добити кључеве од куће у којој требам боравити са својом новом породицом. Разни семинари, састанци, дружења, учења од искусних стручњака -прича Живославка.
Почетком октобра 2002. године Живославка је добила кључеве од куће, а са њом, како каже, и велику одговорност. Бригу о свему у кући, од уређења и одржавања, до васпитања и комплетног старања о сваком дјетету, надјачала је радост да најзад ради оно што воли, а до тада није знала како да то оствари. Наиме, Живославка је рођена у Београду, а у Лакташе се доселила 1977. године. Мајка је два сина и бака двије унуке. Повремено је била запослена, а одувијек се бавила хуманитарним радом. Нарочито у ратном периоду када је активно учествовала у "Колу српских сестара".
- Замишљала сам ко ће ми доћи, како ће изгледати и маштала о дјевојчицама које нисам имала. Замишљајући први сусрет унапријед сам плакала, час радосна што могу неком помоћи, а онда пуна бола и туге за непознатим дјететом - прича кроз сузе Живославка.
Сва устрептала од радости очекивала је свог првог штићеника, дјевојчицу од 16 мјесеци.
- У ишчекивању сам све заборавила. Вријеме као да је стало, а онда аутомобил испред куће. Раднице Центра за социјални рад ваде ствари и изводе сићушну дјевојчицу. На врх главе репић, а очи округле, црне као трњине. У трену сам је зграбила у наручје и чврсто стиснула као да ће је неко отети. Сузе су ми се сливале низ лице, а ја нисам могла ни једну ријеч да кажем. Гушило ме је у грлу. Чула сам само ријечи "Мајка ју је родила са четрнаест, млада је и....". Дуго сам је миловала, а она се склупчала у мом наручју као мало маче - описује Живославка свој сусрет са првим штићеником.
Прихватила се храњења и пресвлачења и како сама каже неколико је дана "проучавала".
- Морала сам да видим шта зна, како једе, спава, да ли је здрава и шта јој све треба. Бадава су била толика предавања. Радила сам инстинктом мајке и осјећала да не гријешим - каже Живославка.
Тих дана је стекла и самопоуздање и отада обавља све послове као искусни старатељ. Након двије недјеље дошле су још двије дјевојчице од 10 и 7 година старости.
- Тихо у себи захваљивала сам Богу за све што сам добила. Нове дјевојчице лијепо су се дружиле са мањом, носиле је, училе да говори, пресвлачиле и облачиле као да јој је сестра. Њих три и ја као да се знамо од рођења. Толико сам срећна што имам ову дивну дјецу да би ово радила читаву вјечност. Сви се искрено захваљујемо људима који су дошли на идеју да домски смјештај замијене породичним. Наша кућа је кућа љубави и слоге, а да говорим истину многи су се увјерили - рекла је Живославка.
Стални контакт
Кроз кућу Живославке прошло је много дјеце. Већина их је још ту, а са другима је она у сталном контакту. Жао јој је што ова кућа није направљена док је била млада.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
