Кристина Aђанин, Бањолучанка која се попела на кров свијета
Ногу пред ногу. Кроз несагледиве сњежне намете. На појединим, једва видљивим, дијеловима лица ухватио се лед. Огроман товар на леђима. У рукама помоћни штапови. Тијело понекад упада у предубок снијег. Кристина Aђанин, Бањолучанка које живи у Београду, пење се, полако, стрпљиво, како уосталом и доликује планинару на један од најтежих планинских врхова на свијету, на Манаслу, који се налази на Хималајима.
A прича почиње далеко. У дјетињству. Тамо гдје отприлике и почињу све приче овога свијета...
- Одрасла сам на Грмечу, у селу поред Босанског Петровца. Од тада ме је природа везала за себе, као и планина. Планинарство сам одабрала из неког мени непознатог разлога. Можда зато што стално испитујем своје границе, као што их сваким успоном и померам, зато што упознајем праве пријатеље и посматрам хоризонт који је вредан сваког грашка зноја, времена и новца - прича Кристина Нина Aђанин.
Експедиција на Манаслу јој је прва већа експедиција, а прије ње била је једино по планинама Европе. Пењање у Aлпима много се разликује од пењања у Хималајима, јер, каже она, за Хималаје треба велико стрпљење, а за Aлпе вјештина и брзина, тако да јој је требало доста времена да се прилагоди новом стилу.
Хималаји су, каже она неки природни ток и циљ сваког планинара. Идеја да Кристина крене пут Манаслуа појавила се прошле зиме.
- Много сам се преиспитивала. Питала сам се - да ли сам ја заиста спремна за тако нешто, иако је то мој сан? Да ли је дошло време да закорачим на ту степеницу? A онда сам се сетила да је мој добар пријатељ Драган Јаћимовић, који ме је "извео" на врх, рекао да човека не чине његове могућности, већ његови избори - прича Кристина.
Почетак љета упознала је Бањолучанина Петра Пећанца, који ју је кроз причу упознао са Хималајима. Његово искуство јој је, тврди, заиста много помогло. Чак јој је позајмио и цијелу опрему, тако да је, каже Кристина, једним дијелом и он био с њом горе на врху.
Водичи који помажу планинарима да се попну на Хималаје, Шерпаси, одушевили су се Нинином борбеном природом. Толико да су је прозвали женским Шерпасом, а њена екипа јој је додијелила надимак - звијер!
- Шерпаси су ме одушевили. Увек су насмејани. Зраче неком позитивном енергијом коју не могу да опишем. Поред њих човек је увек насмејан и има снагу и вољу за многе ствари. Није ме било срамота да их питам где грешим када ходам и носим терет. Многи се према њима понашају ружно, тако да им је пријало велико поштовање које сам им исказала. Делила сам и свој кисеоник са њима, као и све што сам имала - храну, гардеробу, помоћ. Вероватно су ме зато и прозвали Нина Шерпани - каже Кристина Aђанин.
И горе, на врху, схватила је, каже, да она није освојила планину, него да је планина освојила њу. Неповратно се заљубила у Хималаје и једва чека да им се врати.
- Тек када сам се вратила кући, схватила сам једну ствар - није Манаслу врх где сам провела око сат времена и где су ми се спојиле тог тренутка све емоције. Манаслу за мене су сва та 42 дана колико смо провели тамо, Манаслу је база, кампови, моја екипа која је кренула из Београда, Шерпаси. Манаслу је најмање тај врх. Он је само делић једног великог искуства - рекла је Бањолучанка Кристина Aђанин, обећавши да ће први интервју када се попне сљедеће године на Монт Еверест дати "Гласу Српске"!
Пријатељи
Током мог вишегодишњег планинарења и пењања упознала сам многе људе који су ми постали веома блиски пријатељи. Некоме ко вас држи на ужету док се пењете дајете свој живот. У питању је, дакле, велико поверење, а данас је оно непроцењиво. Не могу да кажем ко је на мене оставио највећи утисак, јер је много таквих људи - рекла је Кристина Aђанин.
Тренинзи
Тешко је тренирати спорт за који је простор за тренинг хиљадама километара далеко од куће. Ми у околини немамо високе планине, тако да се наш тренинг своди на ходања и пењања по околним планинама са теретом на леђима. Тренинг подразумијева и свакодневно трчање, вожње бицикла и што више боравка у природи - казала је Кристина Aђанин.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
