Крашка поља миришу кадуљом
ЕМ мирисна, ем љековита, ем тражена.... Таква је биљка кадуља, или пелин, како се негдје каже. О њој су пјесме испјеване. Од стотињак врста љековитог, ароматичног и зачинског биља, што га откупљује и прерађује требињско "Љекобиље", кадуља је најтраженија. Срећом, раширила се Херцеговином.
Већ дуже од вијека на крашком југу је то тако. И писац Миле Ратковић насловио је једну своју приповијетку, писану између два свјетска рата - "Пелинов хљеб", а односи се на оскудицу и тешки живот берача кадуље...
- У љубињској малој фабрици с кадуљом радимо од првог дана, већ 10 година. Премда имамо више од 150 сакупљача разног биља с којима радимо у Требињу, Љубињу и Берковићима, већина се опредјељује за њу. Зато што јој сезона најдуже траје, а дијелом и због традиције њеног брања, која сеже до "аустријских времена" у овим крајевима, неке породице у другом или трећем кољену кроз њу остварују додатну зараду - наводи Драган Вртикапа, руководилац љубињског погона требињског "Љекобиља", подсјећајући да се кадуља бере од краја маја па до краја октобра.
- Највише је - наставља Вртикапа - има по крашким брдима од Љубиња, преко читавог Поповог поља, све до Требиња и даље до Билеће. Поједине, додуше врло ријетке, породице из околине Требиња у сезони уберу и осуше пет тона ове биљке! И у љубињском насељу Тепаруша има породица које сакупе по двије-три тоне. Ове године килограм суве кадуље плаћамо 1,5 марака. Међутим, већ сада је јасно да ће код нас завршити тек дио од оног што се убере. Већ годинама овуда "оперишу" накупци из Федерације БиХ - најчешће Мостарци и Сарајлије. Избјегавају обавезе које ми као предузеће имамо, нуде мало вишу цијену и, по мојој процјени, годишње с југа Херцеговине одвезу 20 тона, док ми откупимо просјечно 12 тона!
Од откупљене кадуље у "Љекобиљевом" љубињском погону машински одвоје лист, као посебну робу за тржиште, а стабљике искористе у дестилерији за етерично уље.
Здравко Поповић из села Бјелошев До годинама је вјеран кадуљи, а и она њему.
- Моја мајка Десанка поријеклом је из поповопољског села До. Још као дјеца, она и њене три сестре прве су новце зарађивале берући овршке ове биљке по планини Бјелашници... Ни удавши се у Бјелошев До с тим послом није прекидала, и нас је томе научила... Од саме кадуље се не да живјети, али згодна је за попуњавање кућног буџета, као узгредан посао. Годишње предамо до 700 килограма, поштено нас исплате, цијеном смо задовољни - прича Здравко. Даље каже:
- Ова сезона је добра, има је свуда, распоред прољећних киша јој је годио. Берач дневно може да заради 30 марака! Прилика је ово и за незапослене да дођу до нешто новца, и за сељане да остваре допунску зараду, успут не бринући да ли ће робу продати...
Нико од берача не тврди да је овај посао по сунцу и у камењару лак. Зна се: одвајкада је помало горак, као и кадуља!
Међутим, веле, добро је што је ове сезоне тако добро понијела, њоме ће се окрпити многи кућни буџети и тамо гдје би то без ње било немогуће.
"Љекобиље" је једино предузеће у источној Херцеговини које, осим што откупљује, и прерађује откупљено биље. У дестилерији у Љубињу кажу да од 100 килограма кадуљине хербе добију литар етеричног уља.
С продајом овог, као и других етеричних уља, кажу Херцеговци, немају проблема. Извозе их у Хрватску и Њемачку, на чијим су тржиштима јако тражена. Лист кадуље продаје се у БиХ, Србији и Хрватској.
************
Већ дуже од вијека на крашком југу беру кадуљу, а берачи ту мирисну и љековиту биљку све вријеме зову - пелин.
************
Писац Миле Ратковић насловио је једну своју приповијетку, писану између два свјетска рата - "Пелинов хљеб", а односи се на оскудицу и тешки живот берача кадуље
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
