Краљеви секса, дроге и рокенрола преселили на велико платно

Непровјерене вијести, трачеви, фотографије и видео снимци шкакљивих ситуација у којима су се нашле те личности, још више подижу занимање за њихов приватни живот.

Холивуд и остатак свјетске филмске индустрије није остао имун на захтјеве тржишта. Снима се оно што људи желе да гледају, тако да није чудно што се само у посљедњих неколико година снимио читав низ биографских остварења о славним личностима.

Људи желе да гледају своје идоле у обичним ситуацијама, да се и сами увјере да су они од крви и меса. Њихови проблеми са алкохолом, дрогама, сексуалне перверзије, са трач рубрика у жутој штампи, тако су се преселили на велико платно.

У играном биографском филму који се користи фабулом и глумцима, фабула може обухватати и цијели живот и сегмент живота и само неки кључни догађај. Биографски филмови често описују и друштвено-политички контекст, граничећи у том случају с историјским филмом ("Ганди", "Aмадеус", "Храбро срце") и с ратним филмом ("Патон", "Храбро срце"), а још чешће наглашавају приватни живот јунака, користећи се притом механизмима мелодраме ("Фрида", "Control", The Doors, "Џони Кеш - Ход по ивици").

Савремени биографски филмови, према неким критичарима, своје јунаке закључавају у унапријед задани, општеприхваћени идентитет. Премда би требали откривати своје јунаке, конвенционални холивудски биографски филмови не постављају питања већ дају одговоре, а своје ликове не отварају већ затварају. Биографије се ломе на два или три биографска мотива. Крећу се од дуализма креативност/деструктивност. На примјер, слава/алкохол, успјех/дрога, умјетност/болест, емоционалност/изолованост. То је темељна формула биографија умјетника. У то се затим убацују специфични биографски нагласци попут сљепила, шизофреније, прељубништва, траума из дјетињства, Едиповог комплекса, итд.
Већина савремених филмова "сашивена" је од те шачице сценаристичких мотива: Реј Чарлс, Силвија Плат, Фрида Кало, Елвис, Џони Кеш... - сви су направљени на тај калуп. Неке биографије је сценаристички мало теже закључати у тај идентитет "проклетог" и "раздртог" умјетника. Неке пак биографије, чији су власници трагично скончали након дуге и тешке болести, додатно олакшавају "обраду".  

Једно од најновијих остварења такве врсте је и биографски филм о једном од највећих музичара 20. вијека, некадашњем члану легендарних "Битлса" Џону Ленону, који ће бити премијерно приказан на овогодишњем Филмском фестивалу у Лондону. Дугометражно играно остварење "Nowhere Boy" говори о Леноновом животу и одрастању у Ливерпулу, његовој вези с отуђеном мајком Џулијом и тетком Мими, која га је и одгојила.
Ово је редатељски играни деби визуелног умјетника Сема Тејлора Вуда, а у којем британског пјевача игра млади глумац којем предвиђају велику каријеру - Ерон Џонсон.
У филму су улоге остварили и британске глумице Кристин Скот Томас, која игра Мими, те Ен-Мари Даф у улози његове мајке.
У Француској је ова година најављена као година Коко Шанел. Недавно су се појавила чак два филма у холивудској продукцији о славној модној креаторки.

У француским биоскопима у априлу почео је да се приказује први од два филма о Коко Шанел, "Coco avant Chanel", који говори о животу сиромашног сирочета које постаје свјетска икона моде и стила.

Коко Шанел у филму игра Одри Тату, јунакиња "Чудесне судбине Aмелије Пулен", а редитељка Aн Фонтен посветила се првом дијелу живота модне креаторке.

Слободна адаптација књиге "L'irregulere" Едмонд Шарл-Ру, филм приказује како је, успркос понижењима, Коко Шанел успјела да се наметне и оствари успјех.

Други филм о познатој креаторки "Коко Шанел и Игор Стравински", холандског редитеља Јана Кунена затворио је овогодишњи филмски фестивал у Кану. Ријеч је о адаптацији романа "Коко и Игор" британског писца Криса Гриналга, који се бави тајном љубавном везом модне креаторке са руским композитором. Коко Шанел у овом филму игра Aна Муглали.

Иако је овај филм код критике лошије прошао од остварења Aн Фонтен и један и други су утицали да интерес за елитни бренд и статусни симбол "Шанел" постане наглашенији.
Након успјеха филма о Едит Пјаф, са Маријон Котијар у главној улози, за коју је добила Оскара, услиједила је права поплава биографских филмова у Француској - од филма о књижевници Франсоаз Саган и славном криминалцу Жаку Мезрину до филмова о Сержу Гензбуру и Иву Монтану, који су у припреми.

"Вирус" филмских биографија дошао је из Холивуда, гдје су се филмске приче о славним личностима множиле протеклих година - од музичара попут Реја Чарлса, Тине Тарнер или Чарлија Паркера, преко књижевника и сликара попут Трумана Капота, Фриде Кало и Салвадора Далија, кога треба да глуме Џони Деп и Aл Паћино, до политичара попут Кенедија, Никсона и Буша у филмовима Оливера Стона или Чеа у остварењу Стивена Содерберга.

Сузан Бојл, 47-годишња Британка за коју је у само неколико седмица дознао читав свијет, своју ће животну причу ускоро моћи гледати на великом платну.

Сељанка која је редовно била предметом изругивања сусједа, одушевила је свијет својим гласовним могућностима исказаним на емисији "Britain's Got Talent", након чега је примила низ понуда холивудских продуцената. Права на снимање, међутим, била су у рукама су члана жирија споменуте емисије Сајмона Каувела који планира овај биографски филм, свјестан његове тржишне вриједности, режирати сам.

Како Сузан досад није имала дечка нити искусила сексуалне ужитке, запала је за око и америчким творцима порно филмова. Наиме, за снимку њеног (предстојећег) првог секса нуде јој неколико милиона долара.  

Прије неколико година снимљена је и биографија једне од највећих икона америчке популарне културе 20. вијека Џонија Кеша "Ход по ивици". Ријеч је о љубавној драми са срећним завршетком која захвата прву половину Кешовог живота и каријере, закључно са 1968. годином и чувеним албумом "Live at Folsom Prisom". "Ход по ивици" је још један шаблонски скројен рокерски животопис, на какве смо навикли из Холивуда, а каквих ће тек бити имајући у виду биолошко одумирање прве, па и друге генерације рок музичара.

Према неким критичарима проблем овог филма је што се у њему, као и обично у холивудским рок биографијама, ништа не проблематизује. Aко се питате зашто је стих "И схот а ман ин Рено Јуст то њатцх хим дие" имао пресудан значај за Кешову каријеру, или како је један музички талентован "џанки" током педесетих и шездесетих прерастао ограничења и љевице и деснице, конзервативаца и радикала, до тада дубок јаз између рокенрола и кантрија, постајући успут најкурентнија музичка марка, па и симбол 1968. ("Folsom Prison Blues" је те године продат у више примјерака од "Бијелог албума" Битлса или најангажованијег албума Ролинг Стонса "Beggars Banquet") свирајући пред затворским пробисвјетима, при том не мијењајући свој стил са почетка каријере, сав одговор који се може добити у филму своди се на снагу коју му је дала љубавна веза са Џун.

Док год постоје славни људи и интересовање јавности за њих, филмска индустрија ће снимати филмове о њима. Рекордна гледаност ових филмова и склоност жирија познатих свјетских фестивала да управо оваквим остварењима додјељују најпрестижније награде иде томе у прилог.

Осим тога, ма колико лош или добар био овакав филм он ће по правилу изазвати расправе у јавности о "истинитости" приказаног, што опет зависи од перспективе из које је филм снимљен. Обично се тада јављају разноразни "исправљачи кривих Дрина", који својим бесмисленим коментарима само подижу вриједност остварења.

Критичари о "Контроли"

Славни холандски рок-фотограф Aнтон Корбијн снимио је филм о пјевачу бенда Јоџ Дивисион Иану Куртису "Control" према књизи Куртисове супруге Деборе. Ианова љубавница Aнник Хоноре наводно је запријетила тужбом након што је видјела филм. Ипак, све да је Корбијн снимио филм и према њеним мемоарима, тешко да би ту било неке битне разлике. Визуелно и музички упечатљив "Control" (са Семом Рајлијем у главној улози) у драматуршком је смислу тек низ општих мјеста "biopica": успјех, епилепсија, неадекватно лијечење, емоционална подвојеност – и крај! Шта је Куртис представљао, шта је значио, о томе филм ништа не говори. Корбијн га, више-мање, своди на медицински картон, а о њему на крају знамо тек нешто мало више него на почетку... Заправо, једино што поуздано знамо јесте да је Иан Куртис био типични јунак холивудског "biopica" - заједљиво је пецнуо критичар.

Реј

Тејлор Хекфорд, редитељ "Реја", још је осамдесетих година тражио средства за снимање филма о великом Реју Чарлсу, али тада није било заинтересованих. Прича је причекала, а можда је тако и боље, јер осамдесетих Џејми Фокс био је премлад да би преузео главну улогу у филму о Реју. Од велике је важности било наћи одговарајућег глумца који има потребну енергију и љубав да утјелови великог емотивца какав је био Реј. Додатну тежину даје чињеница да је Реј био слијеп од своје седме године. Једини човјек за овај задатак био је Џејми Фокс. Он је маестрално одиграо Реја и послије Хекфорда кључна је особа за овај филм. Без њега овај филм не био достојан Реја Чарлса.  

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.