Крај једне ере: Како је Драшковић „затворио круг“
БЕОГРАД – Новинар, писац, некадашњи "краљ тргова и улица" и страначки "фараон", а прије свега политичар Вук Драшковић, поднио је након 34 године оставку на функцију шефа Српског покрета обнове, партија за коју се већ дуже вријеме мислило да је клинички мртва.
Драшковићев насљедник је Александар Цветковић, који најављује консолидацију странке и организацију "како би сви заједно учествовали у друштвеном дијалогу, политичкој борби идеја и креирању сопствене будућности у складу са традицијом коју ће и даље баштинити".
Како пише РТ Балкан, то што мало ко зна да СПО и даље постоји, не мјења чињеницу да се одласком Вука Драшковића из партије завршава читава једна ера, ера у којој се пред очима српског свијета одвијала метаморфоза некадашег комунисте, а затим и четника и националисте у евроатлантисту који само што не затражи столицу у УН за сецесионистичко Косово.
Тај комунистички дио његове каријере је мање познат, а иако је општеприхваћено мишљење да је он био члан кабинета Мике Шпиљака, Драшковић је то демантовао.
Архиви ипак памте да је велики поштовалац лика и дела Драже Михаиловића, у том периоду приређивао фељтон "Последња четничка завера" - против Драже.
Вук Драшковић се послије више од 30 година повукао с чела СПО
Драшковић чији је узвик "јуриш" својевремено означио почетак масовних деветомартовских протеста у Београду, током којих је полиција користила палице, сузавац и водене топове, лидер је који је због својих идеала хапшен и пребијан, и политичар који је преживео два покушаја убиства.
Но, жар некадашњег новинара Танјуга који је изазвао дипломатски скандал поручујући лидеру Зимбабвеа Роберту Мугабеу да му да "неку пушку, бомбу, гранату" и тражећи да га "Друг Мугабе", прими у своју војску – данас је, изгледа, начисто угашен.
Све су прилике да је опозициона ватра нестала оног тренутка када се Драшковић коначно нашао у власти, па као министар спољних послова (најпре државне заједнице Србије и Црне Горе (од 16. априла 2004. до 5. јуна 2006), а потом Србије (од 5. јуна 2006. до 15. маја 2007) почео да ради оно што нико, па ни он до тада није могао да замисли да ће радити.
Његова постепена трансформација у Ненада Чанка, почела је да се манифестује у тренуцима док је невино љубио руку освједочене мрзитељке Срба и страствене заговорнице НАТО бомбардовања Мадлен Олбрајт, али касније је стање постало критичније.
Човјек који је усред Новог Пазара поручивао да ко "овом Рашком земљом стегне турски барјак, усташки барјак, албански барјак или било чији барјак сем српског остаће и без барјака и без руке", последњих година почео је да понавља како је "негирање геноцида у Сребреници цивилизацијски суноврат".
Због овакве промјене мишљења, неког другог назвали би обичним "прелетачевићем". У случају "првог писца геноцида над Србима", који се прославио објављивањем романа "Нож" о геноциду над Србима у Херцеговини – јасно је да је дијагноза знатно озбиљнија. Јер, од свих других би, бар он требало да зна шта је то геноцид, и да се тако нешто у Сребреници није догодило.
Одлазак Вука Драшковића у политичку историју ипак неће промјенити ништа. Можда, једино, у књижевном свијету, јер ће Драшковић, сада имати времена да ради оно што заправо најбоље зна - да пише.
- Његово постојање на политичкој сцени Србије, промјенило је, ипак, доста тога - за почетак, научили смо да вук, поред длаке, зна и ћуд да промјени – закључено је у анализи РТ Балкан, коју можете прочитати на овом линку.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
