Коњи љубав узвраћају стоструко

Ергела на Борикама, која се налази у саставу AД "Aгрокомбинат" из Рогатице, датира од 1895. Тада је овдје почео државни узгој коња арапске пасмине. Тринаест година касније из околине Горажда на Борике су дошли и коњи босанско-брдске пасмине и од те 1908. из овог краја у народни узгој, али и за привреду, војску и друге потребе, долазе високорасни коњи по којима је БиХ постала позната, не само у региону него и у Европи, тврде стручњаци којим је коњ интерес на било који начин.

Боричка ергела имала је мукотрпан развој. Падала је скоро до уништења у Првом, Другом и посљедњем рату. Захваљујући само љубитељима коња и традицији, она је дизана из пепела.

- Забиљежено је да је послије првог великог рата линија пастува босанско-брдске пасмине, обновљена 1926. куповином "Мишка 7" од једног сељака у Ракитници код Рогатице, прича инжењер пољопривреде у пензији Младен Витомир, који је један дио радног вијека провео у бризи о коњима у ергели на Борикама..

Или, додаје он, послије Другог свјетског рата професор Фахрудин Храсница из Сарајева подигао је боричку ергелу враћајући из разних крајева тадашње Југославије, Aустрије па и Њемачке нумерисане коње који су носили ознаке поријекла са Борика.

Златне године ергеле на Борикама биле су седамдесете и осамдесете прошлог вијека. Тако, на примјер, 1979. бројала је 380 грла са седам родова кобила арапске и исто толико родова босанско-брдске пасмине и са шест различитих узгојних линија пастува.

- И посљедњи рат био је катастрофалан за боричку ергелу. Однио је више од једне трећине предратних грла. Посебно су страдале кобиле, па је потпуно нестао род "Кефија" и "Насира", а крај рата није дочекао подмладак ниједног рода кобила. Или је са мајкама страдао у минским пољима на и око Борика или су их појели вукови из Јунча, Медника, Сјемећа и других околних шума, казује пољопривредни техничар и дугогодишњи руководни радник у ергели Радомир - Раша Вучак.

Оживљавање рада ергеле у поратном периоду био је са свега 50-так грла слабе кондиције, здравља и расне припадности. Aли, остало је матично крдо кобила и једне и друге пасмине. Код арапских кобила ту су биле Кадина, Луна, Хамдани, Обајан и Елхафи, а код "босанки" Мица, Искра, Медина, Морина, Зорка, Уна и Видра. 

Пастуви пепињери су имали више среће. О њима је вођено нешто више бриге и највећи број је сачуван у линијама сабих, газал, сиглави и ленкоран у арапској и Мишко и Барут у босанско-брдској пасмини.

У ергели се узгаја 110 грла. Међу њима су 43 грла арапског поријекла, два понија и 65 грла "босанаца". Најстарије грло у ергели је кобила 651 Мица са 23 године и пастув 86 Ленкоран, који је сакупио 20 година уз запажен број припуста који су донијели на свијет велики број грла ове линије са грлом Ленкоран 96, који је рођен 2002. и већ је двије године у припусту, прича Раша Вучак.

- За сва грла, додаје он, води се строга матична евиденција. Зна се име мајке и оца, година рођења, сваки припуст и ждријебљење... Пошто у ергелу годинама није дошло ниједно ново грло пастува, "свјежа крв" је хитно потребна. Већ се дошло до крвног сродства у трећем и четвртом кољену, а то код коња вуче уназад.

Вучак казује да је у шталама ергеле тренутно девет пастува за приплод, пепињера, како се то овдје назива. Сва остала грла су на слободној паши. Млади чекају комисију каја ће одредити грла за држање у ергели и она која ће се понудити тржишту, које је широм бивше Југославије, осим Војводине, у коју, колико се зна, никад, осим на Новосадски велесајам, гдје су увијек оцјењивани шампионским наградама, није пошло ниједно грло.

Иначе, ергелу на Борикама, као и све друге, притисле су ововременске тешкоће изазване рецесијом и економском кризом. Са приватизацијом од државне прешла је у приватни посјед. Газде гледају свој интерес и коњима све мање нуде. Осим сијена и нешто зоби све друго је на кашичицу. Недовољан број радника не може да им пружи ни одговарајућу хигијенско-здравствену заштиту. Због тога су им прелијепе гриве и космати репови покупили сав чичак по боричким пространствима, а многим желучано-цријевне болести одузимају снагу и љепоту. О опреми да се и не говори. Од рата тражи обнову од улара до седла и фијакера, који још увијек иде на точковима од неког бившег "југа"...

Уз Рашу Вучака, као "шефа", који је ладица за све, па и ветеринарске послове, осим хируршких захвата, тренутно ергелу опслужују три радника. Момир Кушић и Стево Бојат, који су уз боричке љепотане од давне 1975. Ту је и 22-годишњи Радомир Шаренац са непуних пет година рада у шталама и са коњима.

Сви они су врло популарни међу коњима. Узајамно се воле и поштују. Раша Вучак каже да су коњи врло интелигентне и паметне животиње. Aко им се пружи љубав, они је стоструко узвраћају. Коњ, тврди он, осјети кад га човјек искрено воли и он враћа истом мјером.

Парадна штала

Ергела на Борикама је и у служби туризма. У парадној штали, која је у непосредној близини хотела "Борике", налази се седам грла елитних јахаћих коња "арапа" и "босанаца", два понија за обуку дјеце у јахању и два коња за вожњу фијакера у љетном и саоница у зимском периоду.

- Пошто је замро туризам на Борикама, и поред скромних цијена за јахање и вожњу фијакером, зарађено не може ни храну коњима да обезбиједи, а гдје је наш рад - пита се Раша Вучак.

Мањеж

У мањежу пред оком камере прошао је сивац Газал, стари и млади дорат Ленкоран арапског поријекла и "босанац" Мишко са као гар масном црном бојом длаке. Не зна се који је љепши, чије су ноздрве шире, који јаче и љепше рже и њишти. Надреална слика и осјећај. Какав "пунто" или "мерцедес"?!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.