Коначно екранизоване све тајне часног пута Прве гардијске моторизоване бригаде ВРС: Дјеца Српске на бранику отаџбине

Гардијска јединица није била као остале. Формирана на Богојављење 1993. године одлуком Главног штаба Војске Републике Српске, разликовала се по много чему од осталих, али свима су почетак и циљ били исти. Одбрана, свјесни да се можда неће вратити најмилијима. Да ли због непријатељског или чак сопственог метка?

Ратни пут

Мало ко данас зна да су постојали гардисти Војске РС. Бригаде су чинили искључиво млади регрути и добровољци из цијеле Српске. Прво сједиште је било у Хан Пијеску, па затим у Калиновику. Бригада сачињена од младића који су махом имали од 18 до 20 година, а неки су на ратиштима, уз метке и гранате, дочекали пунољетство. Највећи дио рата провели су бранећи шири рејон планине Трескавице и Трнова, учествовали у операцијама “Церска 93” и “Лукавац 93”, а касније на гламочко-граховском и другом ратишту иако је, по правилима, основни циљ био заштита Главног штаба.

Кроз јединицу је прошло њих више од 7.000. Више од 240, старих између 18 и 20 година, уградило је животе у темеље Српске, а њихови саборци који су успјели да сачувају живу главу данас, на питање зашто се тако мало зна о тој, најмлађој бригади Војске, слијежу раменима и признају да нема правог одговора.

Данас, готово три деценије послије, скидају вео тајне. Поново су се окупили у Удружењу гардиста Прве гардијске моторизоване бригаде Главног штаба Војске Републике Српске и своје исповијести и сјећања екранизовали путем документарног филма под називом “Синови Српске” који ће бити приказан премијерно у недјељу увече, пред Видовдан. Сви они и данас, што се осјети у њиховим ријечима и срцима, живе уз мото “С вјером у Бога, за народ, за отаџбину, за брата гардисту”. Своје приче за “Глас Српске” испричало је њих петоро. Међу њима је и данас предсједник Удружења Предраг Аћимовић.

- Била је то чудна бригада - рече уз дубоки уздах овај Требињац на почетку нашег разговара.

А онда настави да се враћа у прошлост.

- Већ у децембру 1992. године се доноси одлука да се формира бригада. И то се и десило на Богојављење, када и дан-данас обиљежавамо Дан бригаде и крсну славу Удружења. У марту се уводи у ратна дејства, прво попуњење је из реда добровољаца или прекомандом из других јединица широм Српске. Иде Жепа, Горажде, “Церска” и у јулу 1993, на Петровдан, гарда у садејству са јединицама сарајевско-романијског корпуса, у једној бриљантној акцији за 48 часова ослобађа огромну територију. Ослобођено је Трново, стиже се и до релеја на Бјелашници, гдје се наредбом НАТО-а и страних политичара зауставља иако је само мало недостајало да се споји са Србима из Хаџића. У тој акцији гине и одређени број гардиста. У љето 1993. након ослобођења Трнова, Главни штаб доноси одлуку о дислоцирању са свих локација гдје је била гарда смјештена на једно мјесто. У Калиновик. Гдје је и прије рата био регрутни центар, а иначе и родно мјесто генерала Ратка Младића. Прва генерација младих војника, око 900 регрута, стиже крајем августа у Калиновик. Међу њима сам био и ја. Син јединац одрастао, што се каже, у свили и кадифи. И онда одеш у војску - прича Аћимовић.

Не крије да у почетку не схватиш све озбиљно.

- А онда након 15 дана, мјесец, два одеш на прву линију, гдје фијучу меци око главе и мораш да одрастеш, ако већ ниси са својих 18 година. Ево, сада гледам своју дјецу и не могу ни да замислим да за двије године иду у такво нешто - истиче док не може да сакрије како му, уз сјећања, навиру и сузе.

Најјачи утисак је први одлазак на ратиште. На оловско ратиште и погибија Дражена Лукића из Модриче од снајперског метка.

- С њим сам прошао пјешадијску и специјалистичку обуку. Погинуо је након неколико дана. На Пашиној планини 15. априла 1995. погинуло је наших 12 момака. Нисам тада био ту, али... Ух, 12 синова од 18 година - и ту застаде и једва дође поново до даха.

У наставку прича о првим данима младости, о томе какви су заправо сви као људи и какви су данас.

- И данас нас вежу огромне емоције. Јецамо када причамо и дописујемо се у групи. Када је кренуло оснивање удружења, сви смо плакали јер дочекасмо и тај дан. Идеја је дошла због дефилеа поводом 9. јануара - Дана Републике. Није нас било до 2020, када смо се појавили са једним ешалоном и када су се завијориле гардијске заставе, а други разлог је обесправљеност гардиста јер нас нема у закону о правима бораца. На томе радимо са надлежнима јер знамо колико смо дали за Српску. Тражимо да се зна да је била и ко је била гарда - поручио је војничким маниром за крај.

Тешки растанци

У рат, са 19 година, на први позив се одазвао и Драшко Маџар из Бањалуке.

- Када сам 1994. отишао у војску, рат је увелико бјеснио. Много, много је већ било погинулих, али смо спремни отишли на браник отаџбине. Могао сам и да не одем, али сам хтио да идем. Знао сам шта то значи. И моји родитељи су били свјесни тога, али је у српској традицији одлазак сина у војску био и понос - испричао је присјећајући се дана када је све почело.

Наглашава да је и у филму приказана и патња родитеља који дијете шаљу у рат.

- Нисмо издали претке. Потрудили смо се да кроз филм прикажемо ту часну борбу и стајање на браник отаџбине заиста младих људи који можда нису били ни свјесни свега, али су то носили у генима, кроз митове и предања о славним прецима. И данас на то гледам као на част и привилегију - каже Маџар који је дио руководства новоформираног удружења.

На лични захтјев, четири дана прије 18. рођендана, те 1993. на ратни пут је кренуо и Миодраг Станић. У бригади је био на свим позицијама, а након завршетка официрске школе вратио се међу гардисте и остао до фебруара 1997. године, када је бригада званично угашена.

- Нисмо имали на располагању што би гардијска бригада требало да има, недостајало нам је свега у малом Калиновику, али имали смо младост и вољу. Покривали смо територију од Невесиња до Сарајева. Били смо млади, нисмо знали јесмо ли пошли или дошли - каже.

Тек сада, када су формирани људи, организовали су се, одлучни да свима кажу истину и досегну правду за ту гардијску бригаду.

- Била су то дјеца која су носила један од највећих терета ратишта у БиХ - рекао је Станић.

Ни Миодраг Гајић из Источног Сарајева још није био одувао “18 свјећица на торти” када се његова бригада, тог 19. јануара 1993, утопила у гарду.

- Само срце води у тим годинама. Ништа друго. Појам гардисте и гардијске бригаде Главног штаба Војске Републике Српске је био неки узвишени циљ младог човјека од 17, 18 година. Част - каже с поносом.

Учествовао је у свим часним биткама бригаде.

- Прво извођење дејстава НАТО пакта је било на Горажду у априлу 1994. године, када су ударили на малу војску Српске, а игром случаја је тада један дио нашег оклопног батаљона био тамо и први удар је био на њих - присјетио се Гајић у разговору за “Глас Српске”.

Међу синовима Српске је Сњежана Којадиновић Саватић. Са оцем и мајком је у мају 1992. године ступила у јајачку бригаду. Имала је 19 година. Била је у санитету и болничарка која је стизала и на прве борбене линије. Убрзо се прочуло да се формира гардијска бригада и да примају добровољце.

- Пријавила сам се. Идем у гарду, ако гинем, гинем. Када сам дошла, нисам имала ни 21 годину. Када су нас постројили, а то сам причала деци и мојим колегама, дошло је време да се сваки војник представи. Дошли су до мене и фрапирали се када су чули женски глас. Одмах су ме извели из строја, а они су се уплашили откуд женско. И сада се сећам и мајчиног погледа када ме је испраћала. Страшно је када добијете плочицу са именом и неким бројем, окачите на врат и идете, а сви деца махом. Када чујете да увек један метак чувамо за себе, знамо да идемо, али не знамо да ли ћемо се вратити - казала је захвална саборцима на указаној части да предсједава Скупштини Удружења гардиста.

За крај, та жена ведрог духа, и поред свих недаћа, поново истиче да у њеној војничкој књижици пише “Жена добровољац” која је одликована орденом Крст милосрђа 1994. године од предсједника РС.

- Никада нико не смије више да дозволи да се рат из деведесетих понови или било какав сукоб - том реченицом је завршила овај разговор.

Лична карта гарде

* Основана на Богојављење 1993. у Хан Пијеску

* Кроз гарду прошло више од 7.000 војника

* Дјеловали на ратиштима око Горажда, Жепе, учествовали у акцијама “Церска 93”, “Лукавац 93”, борили се на оловском и бихаћком ратишту те планинама Трескавица и Бјелашница

* Око 240 погинулих гардиста били момци од 18 до 20 година

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.