Колијевка европске културе усрећила стотине српске дјеце: Изгубљене хероје из Грчке враћају у животе

Колијевка европске културе раширила је загрљај током ратних година и под своје окриље примила стотине српских дјевојчица и дјечака који су далеко од својих домова међу грчким породицама пронашли кумове и пријатеље за цијели живот. Иако су рат и посљератна дешавања избрисала контакте, прегршт лијепих успомена и племенитост народа Грчке заувијек су урезани у њиховим срцима.

Да њихове приче не би остале неиспричане, а хуманост Грка заборављена, побринуло се Представништво Српске у Грчкој, које је, уз подршку Министарства за европске интеграције и међународну сарадњу, покренуло иницијативу да сви невидљиви хероји Грчке буду пронађени. 

Међу онима у чијим срцима су заувијек урезани топли загрљаји братског народа из Грчке су и Тијана Почуч, дјевојачки Карабуха и Душан Репија  који су као основци из Босанског Петровца ратних деведесетих путовали у Грчку. Иако са тог путовања памте само лијепе успомене, у ратном вихору, избјеглиштву и свему што је обиљежило тај период њиховог одрастања изгубили су контакте са породицама које су им пружиле топлину и љубав.  За тада деветогодишњу плавокосу дјевојчицу путовање у далеку Грчку било је попут авантуре какву је само могла сањати.

- Газдарицу Марију и њену кћерку Наташу памтим по срдачности и љубазности, иако сам ликове изгубила у сјећању свих ових година. Памтим одласке на плажу. Био је то мој први одлазак на море - испричала је Тијана, нагласивши да би вољела да пронађе породицу код које је боравила у Грчкој и додаје да се у разговору са мајком често присјети тог периода.

Крштење у мјесту Портариа гдје је и боравио, Репији је најупечатљивија слика из тог периода.

- Као и сваком дјетету путовање у далеку земљу било је забавно и другачије. Првих дана друг из села и ја били смо цимери у једној породици, а онда су Грци организовали колективно крштење за све нас који нисмо крштени а желимо да се крстимо. Сјећам се да смо се окупили на једном мјесту и да су грчке породице могле да изаберу коме ће кумовати. Мене је изабрала Катарина Иоану - присјетио се Репија.

Додао је да је сам чин крштења у тамошњем храму био необичан, а међу бројним обичајима са којима се сусрео први пут био је и тај да је на крштењу добио специјалну бијелу одјећу коју је морао носити 24 часа након крштења.

- Када су ми рекли да требам добити име на крштењу расплакао сам се јер нисам разумио о чему причају. Мислио сам да се више нећу звати Душан. Крштено име ми је Василис - са осмијехом прича Репија и додаје да је од куме на крштењу добио златни ланчић са привјеском, те да Грке памти као велике вјернике.

Послије крштења преселио се код кумова који су о њему бринули попут родитеља, а у сјећању му је остало путовање у Солун.

- Једном сам послије рата добио писмо од куме, одговорио сам и послије тога смо изгубили сваки контакт. Покушао сам да је тражим преко друштвених мрежа, али безуспјешно, а заиста бих волио да се чујемо и видимо послије толико година - рекао је Репија.

Да племенита дјела живе вјечно потврђује и стотине коментара на “Фејзбук” страници Министарства за европске интеграције и међународну сарадњу у којима су многи подијелили своје приче из Грчке.

Међу њима је и Младен Ристић који је навео да је као дијете погинулог борца боравио у мјесту Еспровалта у Грчкој.

-  Био сам недалеко од Солуна, памтим обилазак солунског гробља. Било је то дивно и сам пријем Грка. Угађали су нам буквално у свему и покушавали да нам уљепшају дјетињство. Оно што ми је највише остало у сјећању су молитве, прије сваког оброка. Од Бога им здравље, свом Грчком народу - поручио је Ристић.

Истинску љубав и подршку током боравка у Грчкој осјетила је и Ивана Ерић, која каже да су сестре и она боравиле у Солуну, а у сјећању су јој остали обиласци манастира са оцем Партениусом.

Биљана Станковић је истакла да никада неће моћи да заборави доброту коју су јој пружили Грци.

- Прихватили су нас као своје, школовали и пружили све као својој дјеци. Никада није било разлике између нас и њихове дјеце, а та дјеца су ме доживјела као неку своју блиску сестру и дан данас се чујемо и одржавамо контакте. Имала сам ту част да тамо крсти једну дјевојчицу - написала је Становићева и додала да чува најљепше успомене на братски народ.  

Сви они који су прихватили грчку руку спаса сагласни су да велико хумано срце попут Грчке имају ријетки.

Живи светац

У најтежа времена племенитост Грка народ у Републици Српској осјетио је захваљујући архимандриту Партенијусу кога су прозвали “живи светац” и хуманиста великог срца. Више од 250 пута овај грчки свештеник долазио је и доносио помоћ Српској, прије свега дјеци погинулих бораца, али и за социјално угрожене породице без обзира на националност. Доносио је пакете хране, одјећу, обућу и новац и увијек све уручивао лично.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.