Ко и како управља америчком спољном политиком: Бијела кућа у служби господара ратова

Двије и по деценије касније, у јануару 1961. године, бивши предсједник САД у два мандата и командант врховних савезничких снага у Другом свјетском рату Двајт Ајзенхауер искористио је своје опроштајно обраћање да упозори америчке грађане на оно што је сматрао једном од највећих пријетњи - да индустрија оружја постаје скривена рука која обликује америчку спољну политику, поручујући да америчко друштво не треба да дозволи да се тај утицај претвори у пријетњу.

Нажалост, његово упозорење, баш као ни Батлерово, нико тада није озбиљно схватио те се Америка посљедњих 80 година налази у стању “константног рата”, а војно-индустријски комплекс у позицији главног креатора и иницијатора сукоба широм свијета из којих излази богатији за стотине милијарди долара.

На ово је недавно указала и бивша америчка конгресменка Тулси Габард која је анализирајући дешавања у Украјини, након што је напустила “демократе”, истакла да сваки сукоб или рат у свијету доноси уносан профит америчким корпорацијама.

- Огромне одбрамбене корпорације праве све ове системе оружја, од најмањих до најмоћнијих нуклеарних бомби. Када идемо у рат, они зарађују огроман новац. Али чак и када нисмо у рату, политичари кажу да нам нешто пријети и они опет зарађују због врло блиских односа које лобисти и војни сектор имају с политичарима - рекла је Габардова.

Креирање криза

Према ријечима генерал-мајора у пензији и бившег начелника Управе за стратегијско планирање Војске Србије Божидара Форце, све што се дешава у вези са Украјином недвосмислено указује да је амерички војно-индустријски комплекс поново дебело укључен у креирање спољне политике Вашингтона и Бијеле куће. Како је истакао, због страха који је посијан те чињенице да су поједине земље испразниле своја војна складишта шаљући помоћ Кијеву, на ред су дошле и европске земље које одвајају све више новца за попуну и модернизацију својих капацитета.

- Све што је Украјина добила од Америке у виду војне помоћи, Украјина ће дебело платити. За Америку мир није уносан бизнис, што је својевремено рекао и један амерички гувернер из Чикага. То је и једна врста геополитичке игре. Они који на њу не пристају, буду уништени. Тражење нових ратних попришта је константан процес како би се одржала америчка економија заснована на рату - истакао је за “Глас Српске” Форца.

С Форцом је сагласан и директор Центра за друштвену стабилност Огњен Карановић наводећи да је рат у Украјини, баш као и случају Авганистана, показао да су упозорења Ајзенхауера била оправдана те да једини побједник у овом рату може бити само војно-индустријски комплекс, односно произвођачи оружја.

- Не треба заборавити да је снага Америке базирана на јаком долару, али и моћном војно-индустријском комплексу, те онда није ни чудно што у периодима када се ова земља нађе у кризи или она куца на врата, негдје у свијету напрасно избије неки сукоб или рат. Рат је за њих само једна од алатки за опоравак економије - каже Карановић.

Јастребови и лобисти

Експанзија америчког војног естаблишмента од 1940-их била је средство за постизање циља у процесу стабилизације свјетске економије и служења интересима националне безбједности, али је с временом постала сама себи циљ, служећи искључиво интересима једне мале, али моћне елитне групе.

Систем који је тада успостављен почео је одређивати спољну америчку политику након Другог свјетског рата. Шема је била једноставна. Када прилике за вођење рата није било, они су је вјештачки производили преко разних “јастребова”, ЦИА, путем корпоративних медија или преко НАТО-а као најбољег маркетинг менаџера и стручњака за продају америчког наоружања широм свијета.

Систем је временом усавршаван те је у ту сврху ангажовано и више од 700 лобиста, чији је рад у посљедње двије деценије коштао ове елите више од 2,5 милијарди долара. Оно што одмах упада у очи јесте да је већина ових лобиста прошла кроз “покретна врата” - са високих позиција у Пентагону, Конгресу, Стејт департменту и Бијелој кући. Они су користећи све своје претходне везе с бившим колегама осигуравали интересе компанија из војно-безбједносног сектора.

А да је рат више него уносан бизнис, ако не и најуноснији, показао је и примјер Авганистана. Повлачење америчке војске из ове земље је доживљено као неуспјех. Али овај 20-годишњи рат био је више него профитабилан за амерички војно-индустријски комплекс састављен од приватних трговаца оружјем, лобиста и службеника Пентагона, јер је током овог периода ово шаролико друштво остварило зараду која се мјери стотинама милијарди америчких долара.

Рат као бизнис

Амерички независни истраживачки центар Институт за реформу безбједносне политике својевремено је објавио листу највећих профитера овог рата у Авганистану, а на њему су се нашле познате америчке компаније које се баве производњом оружја, као што су “Локид Мартин”, “Рејтеон”, “Џенерал динамикс”, “Боинг” и “Нортроп Груман”, које су и данас највећи снабдјевачи Украјине, Европе, Тајвана, Јапана, Јужне Кореје и Аустралије војном опремом. Једноставно, гдје год се кува или мирише на сукоб, ту су и они.

Чак и прије него што су избила непријатељства у Украјини, извршни директори великих компанија за производњу оружја говорили су о томе како би тензије у Европи могле ојачати њихов профит. У разговору са инвеститорима своје компаније у јануару 2022. године извршни директор компаније “Рејтеон” Грег Хејс истакао је да би сукоби у источној Европи и другим глобалним жариштима били добри за пословање.

- Тензије у источној Европи и у Јужном кинеском мору, све те ствари врше притисак на неке од издатака за одбрану, тако да очекујем да ћемо видјети неке користи од тога - рекао је он.

Након што је почео рат у Украјини, Хејс је бранио начин на који ће његова компанија профитирати од тог сукоба ријечима: “Ту смо да бранимо демократију, а чињеница је да ћемо на крају имати и неку корист од тога”.

Од када је Русија започела своју специјалну војну операцију, САД су Украјини пружиле више од 17 милијарди долара војне помоћи. Ова земља, заједно са Европом, постала је велики рудник злата како за Пентагон, тако и поменуте елите и компаније.

Све то је довело и до раста цијена акција највећих америчких војних компанија, чија је вриједност скочила за више око 30 одсто од почетка специјалне војне операције у Украјини, а у коју америчка војска није ни службено укључена.

“Демократија”

А како то све функционише у пракси? Као прво, неопходно је направити “непријатеља”. Касније све лако иде. Издваја се новац који се даје на кредит земљи “савезници” којој се наводно жели помоћи, али он чак ни не излази из Америке, већ одмах иде у руке неколицине моћних корпорација из војно-индустријског комплекса. Крајњи циљ је продужити напетости и сукобе што је дуже могуће, баш као у случају Украјине и Русије или Кине и Тајвана. При томе се врло често, бар у посљедње вријеме, земље плаше и нуклеарне пријетње и игра се на карту биолошког осјећаја безбједности.

И приступање бивших комунистичких централноевропских земаља НАТО савезу, попут Мађарске, Пољске и Чешке, показало се врло уносним за америчке произвођаче напредних система наоружања те стога треба очекивати да буде лијепог ћара и од пријема Финске и Шведске у овај војни савез.

Иначе, чак двије трећине тренутних сукоба у свијету укључују једну или више страна које су наоружане од стране САД. У неким случајевима продаја америчког оружја борцима у овим ратовима је скромна, док у другим игра главну улогу у подстицању и одржавању сукоба. Од ратних нација које су снабдјеле САД, 15 је добило америчко оружје у вриједности од 50 милиона долара или више између 2017. и 2021. године, што је у супротности с дугогодишњим аргументом да америчко оружје рутински промовише стабилност и одвраћа сукобе.

А како то, мање-више, функционише у пракси, најбоље је објашњено у филму “Господари рата” у ком је главну улогу понио Николас Кејџ, а који је снимљен по истинитом догађају.

Масовно лудило

Амерички произвођачи оружја, међутим, не зарађују само од хиљада продатих пројектила, дронова и другог оружја које се продаје или као војна “помоћ” шаље широм свијета већ и од масовног поновног наоружавања НАТО савезника у ком су се сви “завјетовали” да ће проширити своју војну потрошњу на рекордне нивое, поготово у свјетлу “нових безбједносних пријетњи”, које се креирају у Пентагону.

Њемачка је тако одлучила да склопи уговор вриједан невјероватне 8,4 милијарде долара с “Локид Мартином” за куповину авиона Ф-35. Тим корацима могла би поћи и Чешка, док ће Пољска због рата у Украјини највјероватније набавити шест милијарди вриједне тенкове компаније “Џенерал динамикс”.

Бајденова администрација појачала је продају оружја и у источној Азији као дио политике одвраћања од потенцијалне кинеске војне агресије у регији, укључујући могућу војну акцију против Тајвана. У протеклих пет година ова земља је од Америке снабдјевена скоро 20 милијарди долара вриједним наоружањем. То укључује авионе Ф-16, противбродске ракете “харпун”, напредна торпеда, системе за надзор те разне противваздушне и противтенковске ракете. Неки чланови Конгреса се залажу да Тајвану буду понуђени чак и системи за ударе дугог домета који могу досегнути дубоко у кинеску територију.

Осим тога, и Јужна Кореја и Јапан ће бити кључни за америчку стратегију балансирања уздизања Кине, односно за зараду. Имајући то на уму, вјероватно ће бити настављена продаја ракетних одбрамбених система, ударних пројектила и борбених авиона.

За америчке произвођаче оружја, међутим, највећа корист од рата у Украјини неће бити тренутна продаја оружја, колико год била велика, већ повећање војног буџета који би, према неким процјенама, за 2023. годину могао износити невјероватних 813 милијарди долара. Он се правда евентуалним проширењем рата ван граница Украјине, али и потенцијалном кинеском пријетњом. Пентагонова листа жеља за оружјем за фискалну 2023. је у ствари каталог како ће велики играчи уновчити “страх”. На примјер, предложени буџет за нову подморницу с балистичким пројектилима класе “колумбија” требало би да износи 6,2 милијарде долара, а за производњу нове интерконтиненталне балистичке ракете (ИЦБМ) 3,6 милијарди. И за свемирске системе за рано упозорење на ракете биће издвојена значајна сума новца, укупно 4,7 милијарди долара.

Плаћање дугова

Према Версајском мировном уговору готово све земље осим САД добиле су “нешто” - огромне територије отете од Њемачке. Испада да САД нису ништа профитирале? Али истина је сасвим другачија. Њемачкој је тада “одрезана” огромна ратна одштета коју мора исплатити, што је једино могла учинити узимањем великог зајма од САД, а који је враћен тек 4. октобра 2010. године. Слична ситуација данас се дешава и са Украјином, којој ће вјероватно требати 50 и више година да отплати све своје дугове.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.