Казанџија Бошко Деспотовић ковачкој ватри вјеран шест деценија
ГРАДИШКА - Најпознатији казанџија у Српској Бошко Деспотовић (74) и даље другује и прави ремек дјела, а многи радови његових руку налазе се у најпознатијим дестилеријама. Више од шест деценија вјеран је овом занату који је наслиједио од оца, а радиће све док га здравље служи.
У родном Кочићеву код Градишке свакодневно стоји уз ковачку ватру, а за “Глас Српске” каже да добар домаћин мора имати квалитетну ракију у свом дому. Наглашава да је ракија дио наше традиције, а осим квалитетног воћа кључ је у добром казану.
- Више од 60 година бавим се овим занимањем, ми смо казанџијска фамилија и било је природно да кренем тим стопама. Отац ми је радио код казанџије па смо брат и ја онда учили занат. Без доброг котла нема ни добре ракије, то је више од заната, то је моја свакодневица - прича Деспотовић.
Како каже, први и основни услов за добар казан је квалитет и дебљина материјала.
- Најстарији сам казанџија у овој регији, радим искључиво ручни рад, никакви савремени алати и пресе не долазе у обзир. Радим баш онако како се радило прије стотину година. Имам ковачку ватру која је стара 120 година, јер сам хтио да останем досљедан ручном раду и традицији, а људи то и даље траже - рекао је Деспотовић.
Животни путеви одвели су га у земљу кенгура, гдје је додатно усавршавао свој занат. У Аустралији је радио 15 година и имао је своју радњу, а тамо је био док није стекао услове за пензију.
- Само у Аустралији направио сам око 500 казана. Да не причам колико их је завршило и у Европи, Јужној Америци и Африци. Недавно сам испоручио један казан за Албанију, прије тога за Мађарску. Ту су и наши манастири и познате дестилерије - рекао је Деспотовић.
Иако је увелико загазио у осму деценију и даље је вјеран свом позиву, јер како каже рад је створио човјека.
- У радионици сам и даље сваки дан, недавно сам мало повриједио руку па сам био на лијечењу, углавном сада је на сву срећу поново све како треба. Није ово лак посао, тако да радим од четири до осам сати - додао је Деспотовић.
Муштерија увијек има, јер многи за квалитетан производ не жале новац.
- Добар казан је увијек коштао пуно. Времена су се промијенила, некада је у једном селу био само један казан, а он би касније кружио и у околним селима. Сада је другачије, вриједни људи имају своје воћњаке тако да имају свој казан. Сада их најмање купују људи са села, клијентела су у највећој мјери имућнији људи - рекао је Деспотовић.
Изумирање
Према ријечима Бошка Деспотовића, данас младе не занима да науче не само занат казанџије, него и сличне занате тако да ћемо као друштво доћи у велике проблеме у будућности. Сви би каже да раде у канцеларији, нико неће у радионицу.
- Сада немате гдје отковати косу нити купити орму за коња, немате гдје наручити ципеле које су ручни рад. Све је мање и воденичара, ременара, ковача, али и обућара. Нажалост, занати изумиру што никако није добро - рекао је Деспотовић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
