Карл-Едуард фон Шницлер - од црног до црвеног канала

Овако је историчар Волтер Лакер сликовито приказао тренутак када је 9. новембра 1989. године отворен Берлински зид, што је означило скори почетак његовог рушења и најавило уједињење Њемачке.

Њемачка ће ове године прославити 20 година од тог симболичног догађаја, који је представљао крај једног система и ере. Идеолошка подјела једног народа посебно је била изражена у политичкој пропаганди, коју су спроводила два завађена табора, како између себе, тако и унутар својих граница. Најупечатљивија појава тог хладноратовског раздобља био је Der Schwarze Kanal (Црни канал), серијал емисија политичке пропаганде који се емитовао једном седмично на источноњемачкој телевизији, Deutsher Fernsehfunk (DFF).

Емисију је од марта 1960. године до краја октобра 1989. године водио Карл-Едуард фон Шницлер и свих тих година нападао је Западну Њемачку и западни империјализам.

Двадесетоминутни програм се обично емитовао понедјељком око 21.30 часова, прије или послије филма или неке друге гледане емисије, с циљем да се привуку гледаоци.

У свакој емисији презентовани су инсерти из западноњемачких телевизијских програма, употпуњени комунистичким коментарима. Име и концепт емисије били су у почетку реакција на западноњемачку емисију Die Rote Optik (Црвено гледиште), коју је уређивао новинар Тило Кох. Она се емитовала од 1958. до 1960. године и бавила се анализом источноњемачких телевизијских исјечака.

Иако је програм био примарно намијењен становницима Источне Њемачке, креатори емисије су жељели (макар у почетку) да заинтересују за њу и становнике Западне Њемачке, који су могли да приме сигнал DFF.

Западноњемачке телевизије (посебно ARD) могле су, због специфичне географије подијељене земље, да се гледају у скоро свим крајевима Источне Њемачке, са изузетком дијелова Источне Саксоније око Дрездена. Док су се радио сигнали интернационалних емитера попут Би-Би-Сија или локалне радио-станице из Западног Берлина, EIAS, коју су подупирали Aмериканци, могли ометати, било је дипломатски и технички незгодно да се блокира западноњемачка телевизија, а да се не изазову контрамјере са супротне стране.

Рјешење је, према уредницима Deutsher Fernsehfunka било у снимању дијелова емисија ARD и ZDF, које су биле непожељне на Истоку и њихово реемитовање на главном DFF1 каналу са коментарима који појашњавају "право" значење прилога или како је био "нетачан" или "погрешан".

Фон Шницлер се користио формулом коју је развио шеф нацистичке пропаганде Јозеф Гебелс, употребљавајући непријатељске снимке са својим коментарима да жигоше зло са оне стране Берлинског зида. Тако је он освијетлио положај младих наркомана у Хамбургу и другим западноњемачким градовима или расистичке нападе на странце. Наслађивао се снимцима неонацистичких скупова или извјештајима о расту криминала на Западу. Уживао је у откривању нацистичке прошлости западноњемачких политичара.

Фон Шницлер никада није истражио мрачну страну сопственог друштва, Демократске Републике Њемачке, гдје су криминал и други проблеми били већи него што се то жељело признати.

На крају, јаз између његових коментара и свакодневног живота његових гледалаца постајао је све већи и резултирао је његовим падом 30. октобра 1989. године, десет дана прије него што је Зид отворен. Фон Шницлер је био принуђен да са гађењем посматра како комунистички "ревизионисти" под Хансом Модровом "продају" WDR.

Карл Едуард фон Шницлер није био типични комуниста. Рођен је 1918. године у Берлину, као син њемачког дипломате аристократског поријекла и био је далеки рођак њемачког монарха. Одрастао је у Келну похађајући интернат у Бад Годесбергу. Прикључио се Социјалдемократском покрету младих (SAJ) 1932. године, само неколико мјесеци прије него што ће Хитлер доћи на власт. Да ово није био младалачки хир, свједочи и то да је одбио да се придружи студентској нацистичкој организацији Њемачком фронту рада, иако је то била обавеза, због чега је морао да одустане од студија медицине 1937. године. Касније је завршио економију, прије него што је 1940. године регрутован. Када је 1941. године рањен, пребачен је у Француску, гдје је 1943. године ступио у контакт са француским покретом отпора. Када је ухапшен, успио је да побјегне и домогне се територије под контролом савезника. Интерниран је у британски логор за ратне заробљенике у Aлдершоту, а затим је почео да ради за Би-Би-Си.

У Њемачкој, октобра 1945. године, почео је да ради за Британце у новоформираном сјеверозападном њемачком радију у Хамбургу. Када је хтио да се придружи комунистима, лидер Комунистичке партије у западним зонама Макс Рајман савјетовао га је да не чини то, јер би био кориснији као симпатизер. Ускоро су га његови погледи довели у конфликт са британским окупационим властима и хришћанским демократама и био је отпуштен октобра 1947. године. Убрзо је нашао посао у совјетској окупационој зони, која је 1949. године прерасла у Њемачку Демократску Републику и брзо је напредовао у тамошњим електронским медијима. Лидер SED Валтер Улбрихт волио је његов аристократски стил и ауторитет и рекао му да не избацује из свог презимена "фон".

Након уједињења

Фон Шницлер остао је одан својим старим погледима на свијет. Био је политички активан и у уједињеној Њемачкој. Придужио се малој, али тврдокорној Њемачкој комунистичкој партији (DKP; 1998. године бројала 6.500 чланова), радије него да остане у много успјешнијој Партији демократског социјализма (реформисаном SED). Ревидирао је ново издање своје биографије која се појавила 1995. године, а такође је реиздао 1999. године књигу филмске критике. Његов Der Rot Kanal (Црвени канал, 1992) имао је три издања. Својом посљедњом књигом Провокатион (1994) наставио је да напада "њемачки империјализам", окривљујући њемачку владу да је одговорна за распад Југославије. Умро је 20. септембра 2001. године. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.