Камена кућа успомена

Сам надимак овог, по много чему занимљивог човјека, у себи је носио простодушност топле херцеговачке душе и ширину срца које је многима много добра донијело. Када човјек погледа ту омеђину, на памет му падну мисли српског нобеловца Ива Aндрића који је једном рекао да  "Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута; једном кад их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина".

 У Придворцима, у такозваној Ћеловића махали, сада су само рушевине. Велика породична кућа опустјела је пред Други свјетски рат. Током окупације у кући је био смјештен италијански одред, о чему свједочи пушкарница на једном прозору. Послије рата у кући је била основна школа, а послије њеног затварања препуштена је зубу времена. У некада богато уређеним просторијама гнијезде се голубови, а цријеп и зидови се обрушавају. Само се ријетки сјећају прича старијих Придворчана о звуцима клавира који су некада одјекивали из куће.

Лука Ћеловић је Србима дао све што је имао, а то није било мало, а за узврат није добио готово ништа. Још као дјечака родитељи су га послали у Бању Луку код очевог пријатеља Јована Пиштељића, да служи у трговини. Бању Луку напушта 1871. године и одлази у Брчко код стрица Јована Ћеловића да ради у његовој трговачкој радњи. У Брчком се и завршава школовање Луке Ћеловића, али не може са сигурношћу да се утврди да ли је имао два или четири разреда основне школе. Као осамнаестогодишњи младић, Лука 1872. године долази у Београд и ради у трговини. Када је пукла невесињска пушка, избио херцеговачки устанак 1875. године, Лука се, као добровољац, враћа у родну Херцеговину.

У борбама са Турцима био је лакше рањен, али се брзо опоравља и у својој чети наставља борбу. Пошто и Србија објављује рат Турској, добровољци из Херцеговине враћају се у Београд, са њима и Лука, па наставља војевање у оба српско-турска рата, 1876. и 1877-1878. године.

По завршетку рата Лука почиње самостални посао. Његови земљаци, познати београдски трговци Паранос и Крсмановић, помажу му при отварању радње. Трговао је житом, шљивама, храном. Напорним радом, штедљивошћу, одлучношћу, бистрином, проширује посао и постаје угледни трговац. Иако релативно још млад човјек, Ћеловић је увидио да је за Кнежевину Србију потребно да удружи домаћи капитал како би се задовољиле потребе трговине за кредитом, па оснива 1882. године Београдску задругу. Све до своје смрти био је на челу задруге која је у своје вријеме давала зајмове београдској општини, па чак и држави. Нарочито се мора истаћи његов пожртвовани рад на спасавању имовине Народне банке за вријеме Првог свјетског рата. Ћеловић прати новац Народне банке до Солуна а потом га лађом преноси у Марсељ. У Марсељу Народна банка притиче у помоћ избјеглицама.

Лука Ћеловић је стару Савамалу, дио града око жељезничке станице у Београду који је изгледао запуштено и по којем се за вријеме поплава, у не тако далекој прошлости, саобраћало чамцима, претворио у отмјен, модеран дио града. Прво је подигао своју кућу у улици Краљевића Марка, па луксузну палату Београдске задруге, затим, за оно вријеме, огромну палату "Бристол". Уредио је и велики, лијеп, прави европски парк чије је одржавање свакодневно надгледао. Мало школован, више самоук, Ћеловић је много цијенио знање, школу и науку. Још 1911. године, у свом првом тестаменту, оставио је све своје имање Београдском универзитету, јер је видио да је приватна помоћ драгоцјена при оскудици средстава за научни рад и школство.

Своју намјеру о оснивању Задужбине Луке Ћеловића Требињца, београдског трговца, саопштио је ректору Универзитета крајем децембра 1925. године, изразивши жељу да се оснивање задужбине објави на дан Светог Саве, 27. јануара 1926. године.

Тога дана је тадашњи ректор Универзитета Павле Поповић прочитао Основно писмо о оснивању Задужбине: "Захвалан из све душе Богу и свима добрим пријатељима својим који ме савјетима и услугама помогоше да стечем своје имање; благодаран Србији, која ме је примила као свога грађанина и у коју сам још као нејако дијете дошао из Требиња у Херцеговини, мога мјеста рођења, и у којој сам цијелога вијека радио и стекао; по изричитој жељи Луке Ћеловића, Задужбина је почела свој рад још за његовог живота, и то са приходима од имања у Јаворској улици и камате на милион динара. Прва помоћ из Задужбине Луке Ћеловића Требињца, београдског трговца, дата је, да и то остане забиљежено, Богословском факултету као помоћ факултетском часопису "Богословље".

Послије смрти Луке Ћеловића 15. августа 1929. године, Универзитет је преузео управу над његовом цјелокупном имовином коју су чинили станови и локали који су се издавали, тако да је Задужбина на основу закупа имала годишње око милион и по динара. По рјешењу одбора Задужбине, цијела приватна библиотека Луке Ћеловића, са три његова ормана и двије кинеске вазе, предата је Универзитетској библиотеци почетком 1930. године. Библиотека има 580 инвентарних бројева и преко 1.100 књига. Сваке године Задужбина је додјељивала Универзитетској библиотеци и извјесну суму новца за куповину нових књига и периодике, као и откуп посебних збирки.

Послије Другог свјетског рата дошло је до национализације зграда које је Лука Ћеловић оставио Универзитету, а један дио је претворен у студентски дом. Однедавно поново постоји Задужбина Миливоја Јовановића и Луке Ћеловића при Универзитету у Београду и њу чини само мали дио имовине коју је Лука Ћеловић оставио Универзитету.

Потомак

Нећак Луке Ћеловића Манојло (умро 1977) који је добио име по деди, посљедњи је Ћеловић из Придвораца којег Требињци памте. Био је типични посљедњи представник великих породица: памте га као уштирканог и напарфемисаног господина коме је мало шта у животу полазило за руком. Мијењао је послове и намјештења, али се ни у чему није снашао. Из Сарајева, гдје је радио као чиновник у банци, вратио се на сеоски посјед у Придворцима, а пред Други свјетски рат преселио се у велику градску палату, "кућу Ћеловића" како је Требињци и сада зову. Оженио се у поодмаклим годинама и није имао потомства. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.